Од ове битке, Косово добија симболичну вредност у дефинисању српског идентитета. Дуго, после битке на Косову пољу, препричава се, српске мајке су поздрављале своје новорођене синове речима: ”Здраво, мали осветниче Косова”! А напаћени и поробљени народ, дуго после битке, историја каже, због велике туге, није започињао никакве велике послове уторком, пошто је тог дана започео бој на Косову пољу – 15. јуна по старом календару, односно 28. јуна, по новом. Такође, легенда каже да су на Газиместану почели да ничу црвени косовски божури, који су добили боју, како се верује, од крвљу натопљене земље косовских јунака.
Колико је за Србе велика и знаменита историја Косовске битке, толико је велика и страдалничка историја споменика косовским јунацима на Газиместану, на видиковцу, на 626 метара надморске висине, који су рушени и обнављани вишe пута.
Први споменик на Газиместану, мермерни стуб, подигао је син цара Лазара, деспот Стефан Лаазаревић (1374 – 1427) око 1395. године. Турци су срушили споменик само пола века од његовог постављења и дуго после тога на попришту Косовске битке није било никаквог обележја.
Не зна се тачно када је на Газиместану подигнут други споменик од дрвета. Многи историчари кажу да је то било крајем 17. века. Опстао је пар деценија али су и њега Турци порушили и уклонили.
После ослобођења Косова од Турака 1912. године одмах, већ 1913. на Косову се почело са обележавањем годишњице Косовског боја а размишљало се и да се на попришту ове битке подигне подигне споменик косовским јунацима.
У књизи Панта Ј. Радосављевића “Кроз славно Косово” из 1923. аутор пише: “Прошле 1922. године подигнуто је – после ослобођења Косова – прво обележје (запис) на једном повијарцу Гази Местана између 7. и 8. километра од Приштине, у близини друма. То је обичан велики дрвени крст усађен у метар високу подлогу од бетона. Направљен је за Видовдан 1922. по наређењу комаданта Косовске дивизијске области, онда пуковника а сада ђенерала г. Милорада Л. Ристића. Његовим заузимањем одржан је, на Видовдан 1922, код тога крста свечани помен изгинулим за веру и отаџбину. То је први помен који је одржан на самом косовском бојишту после 533 године’’…
‘’Ако није погодно место где је сада подигнут крст кривица је артиљеријског пуковника г. Миливоја Чађевића, и моја, јер смо нас двојица бирали место. Додуше, ја сам у начелу био да се први крст на Косову подигне и први свечани помен изврши доле, код Муратовог гроба, у близини темеља порушене цркве Св. Недеље, на месту, где мислим да је погубљен кнез Лазар, Обилић и остала заробљена властела, а које је најближе месту, где је по мом уверењу у маси био сукоб бораца пешака са нашег десног крила и центра’’ – пише између осталог у књизи Панта Ј. Радосављевић, па наставља:
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању