Баш када су нам потребне, праве речи беже од нас. И сада их зовем да изађу из сећања, заједно са успоменама. Нећкају се. Тешко им је.
Сада је један од тих тренутака. Оде нам изненада наш Оги, вишедеценијски репортер и новинар „Илустроване Политике“ , главни и одговорни уредник листа у периоду великих очекивања и наде у боље сутра (2000 – 2002).
Био је увек први тамо где би новинар требало да буде. Први наш репортер у Авганистану после инвазије Совјетског Савеза на ту земљу. Први у Ирану након збацивања шаха Резе Пахлавија и успостављања Исламске републике. Први у Румунији са почетком тамошње револуције и убиства диктаторског пара Чаушеску. Први у Албанији, најтајанственијој земљи у Европи, након смрти диктатора Енвера Хоџе. Први међу нашим људима из народа и њиховим драмама током деведесетих.
Волео је авантуре и адреналин новинарског позива овај дипломирани археолог, „Индијана Џонс Илустроване Политике“. Зато смо га и ми волели.
Волео је редакцију „Илустроване Политике“ у којој је провео готово цео свој радни век. Зато смо га и ми волели.
Волео је нас, своје колеге. Осећали смо то, зато смо га и ми волели.
Волео је да прича када је срећан, и да ћути када га море бриге. Тада би му речи, баш као сада мени, тешко излазиле преко језика. И то смо волели.
Волео је да говори истину, па како коме она западне. Зато смо га, такође, волели.
Волео је и да се изнервира због посла или ситуације у друштву, да „полуди“, да виче, да се убрзо смири и – опет воли. Чак и када би се наљутио, то нас је зближавало, то је и тада био наш нервозни Оги. Зато смо га и ми волели.
Волео је да буде ту у тешким тренуцима, колико и у лепим. Волео је да не бежи од проблема, и својих и наших, чак и да их решава када ни нама није било до тога. Зато смо га волели.
Волео је да буде шкрт са изливима емоцијама и љубави, они су се подразумевали из свега што јесте и није чинио.
Волео је највише своју супругу Ликицу, ћерку Деану и сина Андреја. Гледајући их заједно, када га понекад посете у редакцији, видело се како је Огњен бринуо о њима: Дејану је волео као мајка, Андреја је волео као отац, а Ликицу као све на свету. За њега је све било могуће. Зато смо га и ми волели.
Био је увек први за живота, али сада и последњи из те генерације великих новинара „Илустроване Политике“, оних који су својим текстовима и причама обележили седамдесете, осамдесете и деведесете године прошлог века.
Грубијан нежног срца и велике душе се више не смеје и више не зановета овде, поред нас, али свако биће живи док има оних који га се сећају. На срећу, у време када сам имао прилику за то, увео сам у нашем и вашем листу рубрику „Времеплов“ у којој објављујемо текстове из прошлости „Илустроване Политике“, као пдсетник на нека другачија времена и људе који више нису са нама. Да их не заборавимо ни ми, ни наши читаоци.
Зато ово збогом Огњену Јаневском није последње. Рећи ћемо „здраво“ и ми њему и он нама сваки пут када објавимо неку од његових прича.
Срђан Јокановић