Често пролазимо поред очаравајућих скулптура којима се дивимо, а да и не слутимо да је њихов аутор чувени српски вајар славног опуса и помало заборављеног имена. Годишњица његове смрти је прилика да се подсетимо шта нам је оставио у наслеђе
Великан српске уметности, један од првих модерних наших вајара, преминуо је пре тачно шездесет и шест година, 23. марта 1953, у Београду. Рођен је 1861, у Новом Саду, тадашњем Аус-тријском царству. Због чега је Ђорђе необично важан за историју уметности Србије? Ђорђе Јовановић је био добитник златне медаље за скулптуру 1900. на Светској изложби у Паризу и бронзане, 1889. када је, пријемом у париски Салон, промовисан у самосталног вајара. Био је члан париског Салона Удружења француских уметника и Српске краљевске академије. Као инспектор Министарства грађевина надгледао је изградњу Народне скупштине. Значајан је и његов просветитељски рад: заједно са Ристом Вукановићем и Марком Муратом био је оснивач и професор Уметничко-занатске школе у Београду, коју је завршила његова ученица Вукосава Вука Велимировић, прва српска вајарка. Представник прве генерације модерних скулптора у Србији, Ђорђе Јовановић, школовао се у великим европским културним центрима. Његов уметнички пут трасирали су професори ликовних академија у Бечу, Минхену и Паризу: Едмунд Хелмер, Макс Виднман, Анри Шапи, Жан-Антуан Инжалбер. Створио је преко шест стотина дела. Аутор је великог броја мале пластике, вајане по узорима из француске скулптуре. Препознатљив је по јавним споменицима, посвећеним личностима које представљају саму историју српског народа. Радио је и надгробну скулптуру, а културној баштини Београда, оставио је и радове фасадне пластике.
Наставак прочитајте у броју 3138.