Да ли у вашој месној заједници постоји регистрован кошаркашки клуб? Да ли постоји нерегистрован кошаркашки клуб? Да ли у вашој МЗ постоје терени за кошарку? Да ли клубови имају млађе селекције…?
Нижу се тако питања. И ништа спорно и необично, рекло би се. Е, има само једна „ситница”. Та питања одаслата су на мејл-адресу прокупачких планинских села, чак и оних са по неколико становника и где најмађи има више од шездесет година, а готово нико нема нити користи рачунар. Ни то није најтужније. Тужно и парадоксално што су председници МЗ неких села због изостанка одговора на ова питања правоснажно осуђени опоменом и казном од хиљаду динара. Ако буду морали и трошкове адвоката да плате, ето белаја. Но, редом.
Прича није нова. Епилог је садашњи. Све је почело почетком претходне године када је Кошаркашки клуб „Yone boys” из Блаца послао прокупачким месним заједницама захтев мејлом да им проследе информације о броју клубова, теренима, броју кошаркаша, млађим и старијим селекцијама… И још су затражили да им се у року одговори – такође мејлом. Неки од председника месних заједница рекли су касније да су мислили да је реч о некој шали. Јер, како су објаснили, у селу има оних који ни кош никада нису видели. А тек рачунар, интернет. У поједином селима домет на мобилном се некада „хвата” само на узвишицама.
Како „Yone” не доби одговоре на време, почетком марта пресави табак и утужи све који се нису удостојили да им одговоре. О томе како се све даље одвијало сведочио је за „Јужне вести” Мирољуб Ковачевић, председник Месне заједнице села Статовац.
„Ванредно стање, невреме, потпуна непроходност пута од нашег села до Прокупља у дужини од око 40 киломатара, без струје готово месец дана, али и чињенице да у селима, од којих су тражили информације, има тек по неколико становника, углавном старијих од 65 година, и да никада није било регистрованих клубова, ни играча, нити да смо икада имали везе са било којим клубом – нису били довољни разлози да нас судија ослободи одговорности. Ја сам од примања прекршајне пријаве, где се позивам у својству окривљеног, већ потрошио преко 30.000 динара своје минималне пензије, прикупљајући разну документацију како бих покушао да обезбедим доказе и оправдам зашто нисам одговорио. Сада, након пресуде, даље ишчекујем трошкове адвоката тражиоца информације за које ми кажу да нису мањи од 50.000 динара, јер су само трошкови писања тужбе 25.000. Прво што сам тада помислио је да се неко шали, јер су тражене информације биле потпуно невероватне. Тражило се да им доставимо податке о регистрованим клубовима у селу, броју играча, броју терена за кошарку, играча млађих селекција и то у електронској форми на мејл-адресу клуба. Компјутер нико у селу нема па ни ја, не знам ни да се служим њиме.
И још је додао да на пресуду има право жалбе Апелационом суду у Нишу и да ће то своје право искористити.
Ето, морамо да се сви компјутеризујемо и умрежимо како убудуће не би долазило до оваквих ситуација. Нема нам друге! О. Р.