Смештено 200 км јужно од Београда, 60 од Крагујевца, Јагодине и Краљева и сто километара северозападно од Ниша, ово прелепо село је знаменито још и по историји, култури, по својим врсним клесарима, и многим другим особеностима.
– Захваљујући обиљу пијаћих и минералних вода, камену, родној земљи и повољном географском положају поред саме Западне Мораве, овај предео одувек је био привлачан за насељавање, исхрану и опстанак становништва, – каже др Велибор Лазаревић, научни радник, истраживач и публициста, један од иницијатора и организатора културног живота у Белој Води.
Тако су се овде смењивале древне културе чији су трагови и данас сачувани, праисторијски, римски, византијски, српски средњовековни…
– Бела Вода је опустела у великој сеоби Срба 1690. године и пресељена је под истим именом на плато изнад Сент Андреје. Село је под старим именом обновљено и на моравској обалио у 18. веку. Турци су га спалили и поробили 1810, када се овде одиграо бој између турске коњице и српске пешадије која је бранила велики збег. Али већ 1822. има 79 домова којe су засновали досељеници са Космета, Топлице, Копаоника, Жупе, Црне Горе и Јужне Србије, прича нам Лазаревић и објашњава да је Бела Вода дуго векова опстајала и опстала на Западној Морави, која је повремено била граница између Турске и Аустријске царевине, као и између Турске и Карађорђеве и Милошеве Србије.
– Име је по предању добила од кнегиње Милице која је често боравила у овом крају и угледала војску свог сина деспота Стефана Лазаревића да наилази у белим хаљинама као бела вода. По другој легенди назив потиче од малог језера у центру села, чији је извор стварао беле мехурове. Тај бели извор беле воде узаптила је једна од најлепших чесама Србије око које су се насељавали први досељеници, и која је вековима ујутро и увече окупљала младе девојке и момке – водоноше, – каже наш саговорник.
Под висовима Урошевице (429 мнв) и Змајинца (397 мнв) а захваљујући обиљу минералних и минерализованих вода, Бела Вода је била бањско лечилиште у више наврата, али је услед пустошења и замирала. Своје златно доба као бања доживела је између 1848. и 1858. захваљујући залагању Александра Карађорђевића. Бања у Кисељаји имала је тада четири купатила, Књажев конак и доста соба за издавање, а сеоски кмет је наплаћивао бањску квиту.
Пише Живомир Миленковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању