Kaonička Sveta Gora
Selo kod Kruševca sa najviše crkava

Pored puta što vodi od Đunisa ka Ribarskoj Banji nalaze se dve. Do ostalih svetinja se treba malo i pomučiti, jer su kilometrima udaljene od centra sela, usred polja i oranica, neke i u gustoj šumi sakrivene

Tekst i fotografije OGNJAN RADULOVIĆ

Činilo se da će to da bude još jedna od priča koje nastaju lagano i sa uživanjem. Priča o manje poznatoj Srbiji. Baš kao što je i radni naslov našeg višegodišnjeg serijala. Ali, nije. Na putu ka realizaciji isprečio se blagoslov. Mesni sveštenik, protonamesnih Aleksandar, nije mogao da pripomogne jer ekipa “Ilustrovane” nije imala blagoslov. Blagoslov za šta? Da dozna gde se nalaze i koliko ima crkava u ovom mestu!

Pa, iako tog jutra poseta Kaoniku nije započela kako je trebalo i bilo dogovoreno, sve je ispalo kako valja. Ako neće sveštenik da pomogne, hoće meštani. Od kuće do kuće, od zaseoka do zaseoka, preko brda i dolina. Ispostaviće se, imalo je i to svoje draži. Bila je to svojevrsna potraga. Za našim blagom zvanim kulturno i duhovno nasleđe.

Neobično brojanje

Koliko crkava ima Kaonik? Zavisi koga pitate. Licitira se od devet do trinaest. A, nameće se prosto pitanje. Da li je moguće da ih niko nije sve obišao, odnosno otkud ta razlika u broju? Možda ova reportaža da odgovor.

I meštani nisu sigurni. U jednom trenutku su se vremešna baka i unuka gotovo ljutnule jedna na drugu oko tog broja. Baka je insistirala na jedanaest, unuka na trinaest.

– Ima ih trinaest i kada se pogleda iz vazduha čine trougao. U tom trouglu su kuće, njive, imanja, to je trougao koji nas čuva – u dahu, ljutito izgovori unuka i krenu ka kući.

– Ma, jedanaest. Šta ona zna – odmahnu baka i pogledom isprati unuku koja je već zamakla za ćošak.

Na parkingu ispred supermarketa i fabrike sira, mlada mama sa troje dece čeka nekoga.

– Ima ih trinaest, a samo oko moje kuće ima ih tri – odgovori na pitanje da li zna koliko u selu ima svetinja. – Krenite putem ka Kruševcu, pa posle sušare desno poljskim putem stići ćete do moje kuće. Ona je na osami.

Posle kraćeg putovanja asfaltom, desno podno puta, na povelikoj još zelenoj livadi podignut objekat. U obliku slova G, pokrivena zgrada crvenim crepom. Nadstrešnicu drže dva jonska stuba, a boja fasade bledo pink. Ni neveliki, od tankog metala urađen krst iznad ulaza ne bi bio signal namerniku koji traži crkvu da je ovaj objekat svetinja. A jeste. To je crkva posvećena Svetom Jovanu. Ispred je iskopan bunar, na čekrku visi kofa puna vode, sa strane okačena dva lončeta. Ima vode u ovom kraju. Gotovo pored svake od crkava, ispostaviće se, iskopan je i uređen bunar.

Kao u lavirintu

Opet na poljski put pa dalje. A tu, ispod crkve Svetog Jovana, u skladu, iz lule teče voda. Još jedan izvor. I dve kućice za paljenje sveća pored njega.

Još stotinak metara napred, u bašti ispred kuće, sa desne strane od puta, baka Natalija skida vrežu sa bundeva. Baka je zapravo prabaka, jer kaže da je mlada Andrea koja joj pomaže, njena praunuka.

– Ponosim se što sam prabaka – priča, a u naručju joj bundeva od desetak kilograma. – A, crkve tražite? Eno, nastavite ovim putem i na uzvišenju ćete da vidite crkvu Svete Bogorodice. Kada bi znao neko da vas uputi, tamo je u šumi, daleko, crkva Svetog Panteleja. Ako imate sreće, naićićete na našeg komšiju Stevana, on danas tamo nešto radi. Samo pratite ovaj put. Ostavite kola, pa desno putem. Morate peške kroz šumu. Ali se isplati. Na lepom je mestu.

Lako je meštanima da objašnjavaju gde je šta, kada im je sve poznato. Pravo, levo, desno, još pola sata…i sve tako. A namernik, po pravilu, zaluta. Kao u lavirintu, teško se stiže do izlaza. Odnosno do cilja.

Sa leve strane ukaza se kućica. Lepo ograđen prostor, sa malom kapijom kroz koju se stiže do crkve i velikom, kliznom, za kola,. To je hram Presvete Bogorodice. Ispred mali trem, sto i dve stolice, levo drveni povisoki zvonik, desno, ispred kapije, bunar. Unutra ispred oltara, dva stočića sa ikonama i platnom kojim je prekriven. I tekstom ko je te ikone darivao crkvi.

Predeo kao iz bajke

Kreće potraga za novom svetinjom. Toj što je duboko u šumi. Idi, idi, idi, nigde ničega od onoga što domaćini rekoše kao smernice. A onda, začu se zvuk motorne testere. Dole na rubu livade, gde počinje gusta šuma, radi motorka.

Pešice, lagano preko polja i ukaza se crveni traktor. Drvoseča od buke testere ne čuje “dobar dan”. Ko da se malo iznenadi kada mu s leđa priđe tragač za svetinjama. Pa kao da se pravda, reče kako seče njegovu šumu, sprema drva za zimu, i još dodade kako ima para da plati 40 evra za kubik, ali što bi kupovao kad ima svoja.

– A, Svetog Panteliju tražite – laknu mu. – Uh, promašili ste. Nazad, pa desno, pa do bare na putu. Teško ćete da se snađete ako neko ne bude na tu stranu.

Rakije nema, duvan “ne troši”, pa druženje ne potraja. Nazad i – opet promašaj. Nazad do Milana po pomoć. I, iz druge je upalilo.

Visoko na zaravni, po braon, tek izoranoj njivi, na smonicu liči, osamdesetogodišnji Stevan ručno baca đubrivo. Pre njega je traktorom po njivi rasejana pšenica.

– Ovaj deo se zove Ravnjak, vidite kako je zaravnjeno – prozbori. –Nastavite pravo. Levo je tabla ka bunaru koji je sad malo urušen, a desno, idite kroz šumu, put je zarastao, ali je ugaženo, pa se razaznaje. Pravo do crkvice.

Predeo kao iz bajke. Beli se nevelika svetinja, oko nje sve raskrčeno, a opkolilo je ogromno drveće. Vrata otvorena. Ispostaviće se kasnije da su vrata na svim crkvicama bila otvorena. I da su u svakom postojale sveće. I šibica i tamjan. I da su uredne, održavane. Nema zbora, meštani o njima vode računa.

Nazad kroz špalir od šipurka na kojima su se ogrozdili crveni plodovi. Opet do poljskog puta, pa u goste kod prabake Natalije. Takav je dogovor bio. U povratku da se popije kafa.

– Odavde vam je sad najbliže da odete do grobljanske crkve – reče na rastanku. – I to vam je sve što od crkava ima sa ove strane puta.

Žute dunje i bubamare

Grobljanska crkva kao i svaka na takvom mestu. Skromna građevina. Groblje je iznad sela, na uzvišici, pa se odavde lepo vidi deo sela s druge strane glavnog druma. A selo Kaonik je razvučeno duž puta što od Đunisa ka Ribarskoj Banji vodi. Podugačko je. Kako u razgovoru reče Milomir iz Mesne zajednice, ima deset kilometara od ulaska do izlaska iz sela. Plus, kuće sa strane ka brdima. Treba sve to obići.

Na tom glavnom, asfaltiranom putu, dve su crkve. Hram Svete velikomučenice Nedelje je lepa građevina podignuta 1998. na temeljima stare crkve za koju se ne zna vreme nastanka. Uporedo sa gradnjom crkve podignut je i prohijski dom. Ispred ulaza je česma, a preko puta crna mermerna tabla na kojoj je dvojezično, na srpskom i ruskom, napisano da je to u spomen poginulim vojnicima Srbije i dobrovoljcima Carske Rusije u srpsko-turskom ratu1876-1878.
– Nastavite putem ka Banji, videćete sa leve strane hram Svetog mučenika Mine – uputi namernike ljubazna popadija, a sve dok sveštenik nije bio tu.

Pedesetak metara od puta, iza metalne ograde, beli se na zelenom brdašcetu crkva. Ispred je ozidani bunar na čijoj je jednoj strani ispisana 1939. godina. Radovi na izgradnji crkve započeti su pre osam godina, traju još, što se vidi na parohijskom domu, staroj građevini koju meštani obnavljaju. Urasla staza vodi kroz visoke koprive na drugu stranu potočića, gde su meštani uredili tri izvora.

Nazad do crkve Svete Nedelje. Uzbrdo vodi put. Negde kod poslednjih kuća prestaje asfalt. Levo, kroz polja, paralelno sa glavnim putem, vodi nasut poljski put. Do negde se može kolima. Visoko, pod brdo vidi se kupola hrama Svete Marije Magdalene. Podaci kažu da je podignuta krajem Drugog svetskog rata, a da je obnovljena pre desetak godina.

– Savladaćete put, samo polako, crkva je uz put sa desne strane-samo ne znam kako ćete da savladate bubamare – ne zaustavljajući traktor izgovori sredovečni gospodin što se sa jesenjeg oranja vraća. – Oči ne mogu da se otvore u crkvi od njih. To nisam video.

Vole ljudi i da preteruju, ali ovaj put je traktorista bio iskren. Posle idilične slike: trava se zeleni, dunje žute na granama i popadale po zelenoj površini ispod, usledio je susret sa ovim simpatičnim insketima. Nema gde ih nije bilo. “Okitile” ulazna vrata, ušle u svaku poru, a unutra…Unutra se po njima gazi kao po tepihu, a na zidovima, ikonama, stočićima, samo mile. I kao da napadaju, očas posla su na svakom delu posetioca. Ovde ne treba ona pesmica ”let, let, bubamaro…”. Letele su i u oči gotovo upadale.

Blato zaustavilo potragu

Daleko je ova crkva od sela. Kilometrima se meri rastojanje. Kao uostalom i do svake druge svetinje u ataru. Nazad do raskrsnice, pa u potragau za novim crkvama.

– Idite još pravo, pa kada vidite neke ljude što beru kukuruz, stanite i pitajte – odgovori na pitanje o sledećoj crkvi devojčica školskog uzrasta.-To su moji rođaci, oni će da vam pokažu.

Rođaci u poslu, berba kukuruza u toku, dan se bliži kraju, a lep je bio, sunčan, idealan za poljske radove. Što bi rekli, kao naručen.

– Eno, preko ove deteline idite, pa dolazite do potoka – reče Veselin. – Crkva Svete Paraskeve je preko potoka. Još je gradimo, već deset godina. Tu je nekad bila crkva brvnara.

Dok dlan o dlan, ode dan. Skratilo ga godišnje doba, plus onaj sat unazad. A od Svete Paraskeve u planu je još jedna svetinja.

– Samo pravo, uzbrdo, jeste da je poljski put ali je suvo, utabano, pa kad dođete na zaravan ostavite kola, dalje morate peške – pojasni nam jahač plavog motora u zelenoj uniformi.

Pametnom je, kažu, jedna dosta da posluša nečiji savet. Činilo se da ta vlažna masa na drumu, na ulazu u šumu, i nije neka prepreka za niskopodni automobil. I – to je to. Pršti blato na sve strane, točkovi se ukopavaju, nema druge, valja ugasiti motor i požuriti nazad, peške, dok traktoristi nisu otišli iz polja. Jer, sada samo traktor pomaže.

– Koliko ima crkava u Kaoniku? – glasilo je pitanje za Milomira iz Mesne zajednice.

– Deset i po- reče.

– Kako i po, pobogu?

– Pa, oko jedne ne možemo da se dogovorimo sa susednim selom kome pripada!

A na sajtu Niške eparhije za kaoničku parohiju piše da ima jedanaest. Od toga dve pripadaju susednim Crkvinama i Malom Šiljagovcu. Ali su u kaoničkoj parohiji.

Devet, jedanaest, trinaest? Koliko god da ih je, neobično je, da selo sa manje od hiljadu i po stanovnika ima toliko svetinja. I gotovo sve u polju. Da se žitelji pomole pred setvu, žetvu, na praznike…

I, da. Podizane su kroz vekove. Ima i novih, ali uglavnom podignutim na temeljima neke stare bogomolje.

To je manje poznata Srbija.