Точкови мог бицикла остављали су трагове на вероватно најопаснијим путевима света. Котрљао сам се углавном на висинама од преко 2.000 метара нестварним пределима. Извозао сам чувену деоницу Манали–Ле на којој сам морао да савладам бројне путне превоје од преко 4.000 метара. Успео сам да изађем и на највиши путни превој на свету – Кардунг Ла који се налази на 5.360 метара надморске висине.У регији Кинаур која је „ни на небу ни на земљи“ играо сам се жмурке и јурке са Ћиром и са Спиром, инспекторима тајне полиције, који су ме данима пратили и надгледали. Те надимке су добили од мене. Обишао сам бројне будистичке манастире, у некима и спавао. Обилазио сам и Хинду храмове, а упознао сам се и са обичајима Сик религије.
Златни храм у Амритсару је грађевина која је оставила најснажнији утисак не само на моје очи већ и на моју душу. Ту сам се осећао нестварно. На сваком кораку сам био изузетно дочекан. Водио сам борбу са мајмунима, и са спретним и опасним лоповима, који су ме у два наврата покрали. У Индији их има на сваком кораку. На аутопуту сам избегао судар са слоном. Обишао сам и свети град Варанаси и једно од светских чуда – Таџ Махал у Агри. Био сам у Делхију и Колкати, једним од најмногољуднијих градова на свету. Видео и доживео што никад нигде нисам, нити ћу. Невероватна земља пуна контраста. Од сјаја до беде и обрнуто. Али земља и људи који су ми ушли под кожу.
Упознао сам и једну дивну девојку по имену Гурпрет, из Делхија. Случајно смо се срели на Хималајима где је она била са планинарима. Ја без хране и воде цео дан очајнички сам водио битку са брдима када сам налетео на њу. Њене сникерс чоколадице су ме вратиле у живот. Неколико месеци касније дошла је код мене у Србију. Мало је фалило да постанем индијски зет, али није нам се нешто дало.
У једном селу сам дочекан као божанство уз музику и бубњеве јер сам први странац који је посетио њихово село. Пробао сам и чипс прављен од змија. Све то лепо није успео да поквари ни један безобразни таксиста који је још првог дана мог боравка у Индији покушао да ме отме и затвори у својој кући. Успео сам да побегнем и то ми је вероватно била најдужа ноћ у животу. Ово је нешто укратко набацано на прву руку, а како ми је стварно било на овом лудом и незаборавном путовању моћи ће да се прочита на странама књиге “Небеским путевима Хималаја”, коју управо пишем.
Ево једне приче из Индије.
Скоро три месеца сам се котрљао, али ја сам желео нешто више, желео сам и да пешачим моћним Хималајима. Распитивао сам се, истраживао и коначно се одлучио за Ропкунд на чијем се врху налази мистериозно језеро са стотинама људских скелета.
Трећег септембра те 2016. године стижем у село Ван (2.475 м.н.в) у регији Утарханд где сам имао утисак као да сам на крају света. Овде се пут завршавао, а около мене планине, планине и само планине.
Текст и слике Драган Шибалић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању