У Шајкашу је Гојко Тодоровић (1955-2021) сваког примао раширених руку, нудио срце на длану, враћао у времена када смо веровали у добро и желели да загрлимо цели свет. А није ту рођен. У војвођанску равницу донели су га из Босне, са Козаре, 1956. године, у џаку, имао је тек годину дана и једва дванесет кила. Завршио је агрономију, одслужио војску и запослио се у банатском селу Сакуле, у ПКБ-у. Од свега, највише су га привукли дедаци, који су, како је то обичај у Војводини, седећи на положеном деблу уместо клупе испред куће, свакодневно причали приче о неким догађајима, стално их понављајући. Због њих је пожелео да и сам нешто исприча. И тако је почело..
Гојко Тодоровић је својевремено основао Друштво „Шајкашка“, које је повезало петнаест села, и деценију и по радило на ширењу културе у тим местима. Године 2009. са Ружицом Бабец оснива Фондацију „Етнос“, а једна од његових идеја је била да што већи број оних који су некада, из одређених разлога отишли са села, врати назад, у загрљај природи. Један је од иницијатора Шајкашких дана културе који окупљају уметнике из 15 села, један је од организатора ликовне колоније, водио је драмску секцију… Гојков гост био је Жан Белви, канадски песник, који се овде заљубио у чардак и обећао да ће сличан да подигне у Торонту.
О Тодоровићу је снимљен и документарни филм “Сва Гојкова блага”, којем је припала “Златна медаља” на Фестивалу документарног филма 2004. године. Написао је шест монодрама о мудром Лали и несналажљивом Босанцу, тачније о себи. Јер је, каже, човек са два лица, војвођанским и босанским.
Остварио је и свој дечачки сан, да подигне неко здање на брежуљку, на којем се у његовом детињству уздизала ветрењача, а која је 1962. на његове очи срушена, а грађа разнета. Жал за ветрењачом осећао је још као дечак док се у оближној јарузи купао са својим друговима. Много година касније указала му се прилика за започне да ту гради викендицу, а испао је дворац на три спрата, који је 2008. промовисан у Кућу културе, отворену за све уметнике и оне који воле и умеју да уживају у уметничким делима.
Ова кућа је требало да буде аманет свима, место које спаја све људе добре воље, својеврсни светионик у Панонској равници… На жалост, није поживео довољно дуго да би то остварио. Данашњи становници Гојковог салаша нису наставили ову традицију, и сам салаш је запуштен.
А сад мало о селу Шајкаш, који у историји, није био познат само као раскрсница путева него и као место где су се путници и каравани одмарали и коначили било да су долазили из Новог Сада, односно из Футога (32 км), из Титела (20 км) или из Жабља (12 км).
Атар Шајкаша био је насељен од давнина што показују бројни археолошки трагови, посебно келтска налазишта. Први пут се помиње 1254. године као утврђење. Касније, кроз цео средњи век прелази из руку извесног Сентивањија који му је дао име (Сентиван) у власништво других феудалаца све док нису завладали Турци. У њиховим тефтерима Сентиван се помиње као део тителске нахије и 1554. године броји осам кућа, 1570. 18 а 1590. већ 25. Кроз читаво 17. столеће нема података о Шајкашу, јер су тада многа бачка села опустела. И почетком 18. века овде је била пустара. Године 1731. забележен је као Мали Сентиван које су присвојили граничари из Ковиља због чега су се његови становници жалили жупанији. После развојачења војне границе, Шајкаш је десетак година под заштитом жупаније, а 1769. прикључује се шајкашком батаљону у чијем саставу остаје све до 1873. Тада Сентиван добија изглед урбаног насеља са две цркве у центру, две школе, општином, железничком станицом… Када је укинут шајкашки батаљон, село је припојено поново жупанији. Почетком 20. века, Сентиван добија и прве индустријске погоне, млин и циглану, а истовремено, добија и име које данас носи– Шајкаш. Логично, јер баш ту је било средиште шајкаша, потиских граничара.
Текст и слике Тамара Иваниш
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању