У центру главног града тадашње СФРЈ вијориле су се заставе 25 земаља, са четири континента, које нису припадале ни источном, ни западном блоку. Житељи престонице су изашли 1.септембра на Теразије и испред тадашње Савезне скупштине (данас Народна скупштина Србије) да поздраве званичнике, махом из земаља Азије и Африке, континената који су се полако ослобађали колонијалне власти. Шпалири народа са цвећем у рукама, поздрављали су државнике, имена тешких за изговор, који су промицали у црним лимузинама.
На Самиту су се окупили лидери држава уједињени око заједничке идеје – да направе противтежу у тада блоковски подељеном свету, супротставе се колонијализму и трци у наоружавању. Несврстани су били решени да се у блоковски подељеном свету, где су тензије између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза расле, наметну, по речима историчара, „као мирнодопска струја, која позива све државе да на миран начин решавају своје спорове.”
„Сматрам да ћемо ми учинити велику услугу свету, ако јасно и одлучно укажемо на пут који води ка смиривању, ка слободи, равноправности и мирољубивој сарадњи свих народа“, рекао је у уводном обраћању Јосип Броз Тито, председник Југославије, једне од држава суоснивача Покрета несврстаних.
Тито је од 1. до 6. септембра 1961. био домаћин скупа на коме су, поред њега водећу улогу имали: председник Египта Гамал Абдел Насер, премијер Индије Џавахарлал Нехру, председници Гане и Индонезије Кваме Нкрумах и Ахмед Сукарно, петорка коју ће убудуће сматрати оснивачима Покрета. Међу учесницима су били, такође, етиопски цар Хаиле Селасије, премијерка Цејлона (касније Шри Ланке) Сиримаво Бандаранаике, председници Туниса и Кипра Хабиб Бургиба и архиепископ Макариос Трећи, краљеви Марока и Камбоџе Хасан Други и Нородом Сиханук. Присуство бивше европске колоније Кипар и латиноамеричке земље Кубе давало је конференцији глобалну димензију. Три државе су биле посматрачи, Бразил, Боливија и Еквадор, као и још око 40 ослободилачких покрета, партија…
Догађај је пратило 850 новинара из целог света, центар за штампу био је у згради Дома синдиката. У хотелу „Метропол“, на пријему који је приредио председник Тито, окупило се око 2.000 званица.
Београд, чији је градоначелник био чувени Бранко Пешић, темељно је сређен. Изграђено је 40 нових улица, реконструисани су водовод и канализација и улична расвета. Реновирани су сви тадашњи хотели и око чак 350 угоститељских објеката. На Новом Београду, на ушћу Саве у Дунав, Београд је добио Парк пријатељства – симбол слоге и сарадње међу народима. За време Самита гости су засадили 28 стабала формирајући Алеју мира. Када са Косанчићевог венца силазите према Бранковом мосту, наићи ћете на обелиск у почаст Првој конференцији несврстаних.
Мисија „Галеба“ и Брионска декларација
Прича је, у ствари, почела готово деценију раније, на два краја света, у Азији и у Југославији. У Азији се приводио крају процес деколонизације започет крајем Другог светског рата 1945, осамостаљењем Индије, Индонезије и Бурме, као и победом социјалистичке револуције у Кини, најмногољуднијим земљама на свету.
Југославија је пак, после сукоба са земљама Комунистичке интернационале (Коминформ) 1948. и раскида савезништва са Совјетским Савезом, откривала земље такозваног Трећег света. Наш амбасадор у Индији Јосип Ђерђа је почетком педесетих година прошлог века писао Титу да хитно треба отворити амбасаду Југославије у Бурми. „Азија се буди“, поручио је Ђерђа. Делегација Савеза комуниста Југославије, предвођена Милованом Ђиласом, имала је активну улогу на Првој Азијској социјалистичкој конференцији у Рангуну, главном граду Бурме, у јануару 1953. Владимир Дедијер, аутор познате Титове биографије, снажно се залагао у једном од својих чланака да Југославија треба да прошири везе са азијским и афричким народима користећи њихове жеље да усвоје социјализам.
Сам Тито је имао два вишенедељна путовања школским бродом ратне морнарице „Галеб“, у Индију и Бурму, 1954–1955, па 1956–1957. у Индонезију, Индију, Бурму, Цејлон, Етиопију, Судан, Уједињену Арапску Републику (коју су чинили Египат и Сирија). Ту је имао састанке са кључним несврстаним лидерима попут Нехруа, бурманског премијера У Нуа, Сукарна и Насера. На прву Афро-азијску конференцију, у индонежанском граду Андунгу, 1955. хитно је послат дописник Танјуга да подробно извештава о скупу солидарности и борбе против колонијалне владавине.
За разлику од других каснијих чланица Покрета, несврстаност Југославије није била производ антиколонијалне револуције нити постколонијалног пркоса бившим господарима. Био је то директан исход међублоковске динамике због које је земља, која је већ извела аутентичну комунистичку револуцију – тежила независности и од једног и од другог блока. Било је то мукотрпно политичко путовање сa руба политике европског блока у први план светске политике. Taда je Југославија обликовала нови идеолошки и спољнополитички одговор на постојеће доминантне струје у међународним односима.
За родни лист Покрета несврстаних се може сматрати Титов састанак у јулу 1956, у његовој вили на Брионима, са премијером Нехруом и председником Насером. Они су договорили оснивање Покрета несврстаних и то потврдили Брионском декларацијом. U декларацији се, између осталог, наводило да се „мир не може постићи поделом, већ тежњом ка колективној сигурности у светским размерама и проширивањем области слободе, као и окончањем доминације једне земље над другом“.
Заседање Генералне скупштине Уједињених нација у Њујорку 1960. Тито jе искористио као генералну пробу за договорени Први самит несврстаних у Београду. Хладноратовска језа му је ишла на руку. НАТО и Варшавски пакт су већ милом или силом окупили сврстане. Остали су тражили трећи пут, мимо конфронтативне политике.
Од оснивача до посматрача
Од Београда је Покрет несврстаних кренуо својим дугим путем до данашњих дана, када формално још увек постоји и броји 120 чланова, уз 17 посматрача, држава и међународних организација. Последњи самит је одржан 2019. у Бакуу, главном граду Азербejџана. Наредни jе заказан за 2023. годину у Кампали, у Уганди.
И поред првобитне идеје да то буде савез блиских, у Покрету је владала разноликост. До првог нарушавања односа дошло је када су поједине земље-чланице почеле се приклањају или Совјетском Савезу или САД. Према неким историчарима, покрет се сломио још 1979. Совјетски Савез је напао Авганистан, неке државе чланице су подржавале СССР, друге Авганистан.
Услед распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, суспендовано је 1992. чланство Савезне Републике Југославије (СРЈ) у покрету. Овај аутор је пратио надгорњавања југословенске делегације, предвођене чланом Председништва Бориславом Јовићем, у индонежанском летовалишту Нуса Дуа, на Балију, са заступницима тезе да један од оснивача Покрета буде искључен из његовог деловања. У септембру 2001, пошто је регулисано чланство СРЈ у УН, на састанку Координационог бироа покрета прихваћен је захтев Београда за добијање статуса посматрача. Имају га, такође, Босна и Херцеговина и Хрватска, а иначе, ниједна од бивших чланица СФРЈ није чланица покрета. Посматрачи су и Малта и Кипар, који су престали да буду чланови пошто су ступили у Европску унију.
Остаје да је Београд једини главни град у коме се Покрет несврстаних (до сада) окупљао чак три пута, после септембра 1961, још и на деветом самиту 1989 (са кога је овај аутор, као и са нешто раније министарске конференције, извештавао као један из масовне екипе новинске агенције Танјуг, у Сава Центру), као и на обележавању 50-годишњице првог састанка на врху, у септембру 2011.
Поново скуп у Београду?
И данас, када се обележава шест деценија оснивања Покрета, Београд би могао, бар према одређеним најавама наших званичника, да поново угости лидере несврстаних. Земље чланице Покрета несврстаних су, наиме, позване да се 11. и 12. октобра окупе у Београду, на обележавању јубилеја. Министар спољних послова Србије Никола Селаковић је у позиву истакао да су Југославија и председник Јосип Броз Тито као кооснивачи Покрета допринели стварању визије другачијег света, а да је Србија као наследница Југославије, поносна на тај део своје историје.
Дух несврстаних почива на равноправности, слободи, трајном миру, сувереној једнакости држава и мирољубивој сарадњи свих народа, поручио је Селаковић на Министарском састанку држава чланица Покрета несврстаних. Министар је рекао да су те вредности уткане и у државотворне темеље Србије, а да је Покрет кроз историју био светионик слободе.
Државни секретар Министарства спољних послова Немања Старовић је оценио како обележавање 60. годишњице прве конференције Покрета несврстаних представља изванредну прилику да у главном граду Србије буде одржан практично највећи мултилатерални скуп током 2021. на светском нивоу. Наравно, много тога зависи и од даљег развоја епидемиолошке ситуације код нас и у свету, додао је Старовић.
По Старовићу, октобарски скуп би у симболичком смислу требало да прикаже да је Београд повратио улогу једне од жаришних тачака светске дипломатије, која му у историјском и сваком другом смислу несумњиво припада. Србија би поменутим обележавањем учинила гест пажње и послала поруку да је наследник идеје мирољубивости и независности, сматра он.
Државни секретар је навео како је од изузетне важности за читаву планету, суочену са новим сучељавањима великих сила, па и блоковским поделама у настајању, да буду реафирмисана нека од основних начела Покрета несврстаних, попут мирољубиве сарадње на принципима суверене једнакости. Србија би, пак, показала да је могуће да као независна земља развија што ближе односе и билатералну сарадњу са несврстанима и да јој они буду потенцијални савезници уколико би неки интерес Србије био предмет разматрања и гласања у међународним форумима.
Пише Борислав КОРКОДЕЛОВИЋ
Фотографије Архива „Илустроване Политике“