Откако је филмска индустрија почела да цвета на Малти, упоредо се развија и филмски туризам. Сваки ћошак неког од три острва (Малта, Гозо и Комино), као и свака улица главног града Валете носе успомену на неки филм који се снимао на том месту. Постоје туристички водичи који ће показати знатижељницима све те тачке и испричати им разне анегдоте о снимањима тих филмова, и то најчешће из прве руке јер је већина тих водича учествовала у снимањима тих остварења у својству статиста.
Ипак, оно што не може лако да се открије јесу те филмске локације виђене са мора. За то су потребни добар брод, добар капетан и добар водич. Ми смо од фестивала добили све то: бродић „Јипи Лимо“, капетана Френклина и његовог помоћника Ивана (инструктора роњења из Словачке који шест година живи на Малти), као и енергичну Абигејл која ради као саветник за роњење на филмским продукцијама и вођа снимања под водом. Рони од осме године и љубав према дубинама наследила је од оца и мајке који су такође били рониоци.
Домаћини нас воде морем око сва три острва, са успутним стајањем ради форографисања. Острво Комино, Кристална лагуна – кула на литици, пећина у стени, олупина брода на дну… бескрајне приче о томе како су ту своје битке војевали гроф Монте Кристо, Синдбад Морепловац, викинзи, Бред и Анђелина… Кулисе су склоњене, приче су остале. Чак и у нестварно бистрој води у коју навраћају ретке зверке попут морских коњица и делфина, остала је прича о последњој ајкули која је примећена у водама Малте и то још 1982. године. Запис је остао о ајкули и глави туне коју је грицкала, али наводна жртва (човек који је једноставно нестао) никада није пронађена.
Блу Грото је врх
Сада већ на острву Гозо прилазимо заливу Шленди, некада малом рибарском селу из кога се сада издижу облакодери. Нараво, укотвили смо се на крају (или почетку, зависно с које стране гледате) залива и између укотвљених бродица допливали до плаже, неких пар стотина метара. Туда је пловио Капетан Немо са својом подморницом „Наутилус“ из филма „Лига џентлмена“, а дешавале су се и „Игре престола“ и „Борба титана“ – оригинална верзија са Марком Хамилом и Урсулом Андрес. Ту смо прошли и поред импресивне Генералове стене, како је Енглези зову, док су јој Малтежани дали име Стена печурака. То је масивна 60 метара висока камена грдосија која избија у мору, испред улаза у једну дивну лагуну којој се може прићи само са копна. Забрањено је пентрање по њој, не само зато што је опасно већ и што само на тој стени-острву живе јединствене биљке и животиње – једне врсте гуштера има само ту! Кроз отвор у стени види се чаробни залазак сунца, али само у одређено доба године.
Обилазак завршавамо посетом Анкор Беју, где је изграђено Попајево село за играни филм Роберта Алтмана о том стрип јунаку, Рамли – Заливу црвеног песка и Златном заливу које важи за једну од најлепших плажа на самом острву Малта. Донекле је то тачно јер је једна од ретких пространих плажа, али нема хлада, море је плитко добрих педесет метара (добро за скидање „сала“ на табанима) и, заправо један леп просек на острву где су праве плаже реткост. Углавном су то хриди и стеновите плаже са којих се у воду улази као по јајима, скоком са висине или помоћу металних мердевина уколико их има. Најлепше купање за вашег извептача је било у ували Блу Грото, мајушној, пуној туристичких моторних чамаца који туристе воде у оближњу морску пећину, а вода је нестварно чиста и пријатна. Ту је у близни и посластичарница са најбољим сладоледом на Малти (лични избор), као и ресторан на ивици литице са најлепшим погледом на море, залазак сунца, хоризонт, свемир…
По рибу у Маршалок
Има и једна лепа винска тура која је прилика да се упозна унутрашњост острва. Не значи да ће свако на путу до винарије „Маркус Дивинус“ имати срећу да прође кроз сва места која смо ми обишли, али вреди покушати. Или чак то предложити водичима. Посебна занимљивост била је што смо ишли старим аутобусима од пре Другог светског рата који су на Малти били у употреби све до 2011. године, а данас се изнајмљују за школске екскурзије, прославе рођендана, свадбе… Има их тек тридесетак у возном стању.
Прва станица је рибарско село Маршалок – или тако некако. Јако је тешко упоредити писане називе места са начином на који се изговарају јер је малтешки језик једин семитски језик у Европи, афроазијског порекла а не индоевропског као код осталих европских народа. Замислите земљу католичких војника, витезова и ратника крсташа, у којој се Бог каже – Алах!
Углавном, ваш извештач је чуо да се село изговара Маршалок. Ту је стециште свих риболоваца који сваког дана лове робу али највише викендом када је у недељу ујутру, свежу, распоређену, сложену… нуде на пијачним тезгама постављеним одмах уз док. Ту долазе кувари добрих хотела и ресторана да бирају најбоље за своје госте, али то мало село има лепу катедралу, луку за чамце и малу плажу чији песак није баш појам чистоће (породице долазе викендом са све шаторима да једу и пију), али је зато вода одлична.
На путу ка винарији, која се сместила између града Рабата и литице Дингли видели смо и малу капелу-цркву коју су први пут изградили морнари 1446. и посветили Марији Магдалени. То је, кажу наши домаћини, било необично за оно време – да се једна сакрална грађевина посвети жени (која није Христова мајка). Занимљиво је да је та мала капела на ивици литице дуго била место где су се од закона скривали преступници јер власт није смела да нарушава право цркве да свим људима буде уточиште. Новим законом из 1771. то је промењено – у корист полиције!
Исцрпљени и очарани стигосмо и до лепе, мале винарије коју води Марк Борги са својом породицом. То им је хоби коме се Марк посветио на имању које му је остало од баке Греј, умрле пре његовог рођења. Њој је посветио и једно посебно вино наденувши му бакино име. Посветио је Марк по једно вино и свом сину Маркусу („Адон“ или Господ) и супрузи Чери („Киракс“ што на персијском значи чери односно вишња). „Винарство је као кување хране, што је дужа ферментација то је вино боље“, открива нам Марк који производи око шест хиљада боца годишње, сва су прескупа (око сто евра по боци) и било је лепо дегустирати све из његове понуде, посебно вина прављена од аутохтоних малтешких сорти грожђа гиргентина и џелеуза. Шта да вам кажем – Марк је добар сомалијер, али и џентлмен јер је најбоље вино, по укусу вашег извештача, било оно са именом његово жене. Чери може да буде поносна.
Текст и фотографије Срђан Јокановић