На ову авантуру води нас Јована Радовановић, која се бави едукацијом и пројектима у области културе и туризма, што ју је и довело до путовања на југ Сибира. Било да путује послом или приватно, труди се да не буде класични туриста, па чак и најкраће руте попут бициклистичке вожње до оближњег села доживљава као право путовање. Вози бицикл и сноуборд и верује да нас путовања образују кроз сусрете са људима, културама и самим собом. Слободоумност, радозналост и поверење у друге носи из породице, а путовања за њу нису бег од стварности, већ начин да је боље разумемо. За сва питања у вези са овим или другим путовањима, своја искуства дели и на Инстаграм налогу _nakindjurena.
Шта вас је највише импресионирало у природи Сибира и животу локалног становништва?
– Када се присетим путовања у Сибир, не размишљам о томе као о екстремној авантури, иако је по свему тај опис тачан. Можда сам од Алтајаца усвојила схватање природе као силе која се поштује, али која не плаши, и у складу са којом се живи, јер даје све што је човеку потребно. Десет дана проведених без телефона, сигнала и струје у суровим условима које одређује природа нисам доживела као нешто много опасније од „комфора великог града“ који је наша свакодневица. Пространост Сибира, планина Белуха, брзе реке и начин живота паганског живља у овом делу Републике Алтај потврдили су: јака је сила природе, а још јача унутрашња снага човека.
Како сте се одлучили да се упустите у ову авантуру и шта вас је мотивисало да ипак пробате?
– Сибирска авантура била је занимљива од самог почетка, трчала сам до копирнице пре него што се затвори да бих на време послала потписан документ за пријаву јер сам касно видела мејл у ком је био позив Руског дома у Београду. Било ми је јасно да имам важан предуслов за ову врсту авантуре, брзо реаговање и спремност да се упустим у изазов иако ми је кондиција таква да се умарам и након пар стотина метара трчања. Испоставило се да је најбитније имати снагу воље, веру и жељу, јер никада нисмо довољно спремни, а мислим да то важи за све ствари у животу. Надам се да ће мој пример охрабрити оне који до сада нису имали храбрости да се упусте у своју авантуру.
Ко је био организатор тако занимљиве руте?
– На ово путовање ишла сам као део делегације из Србије на Међународни културни и спортски рафтинг форум „Белe воде Сибира“, преко Руског дома у Београду. Из Београда смо ишли до Москве где су нас угостили у Министарству природних ресурса и екологије, а онда смо имали лет до града Горно Алтајск. Постоји више опција, али овај пут је најближи. Од аеродрома смо имали још око 8 сати удаљавања од цивилизације, комбијем, до рафтинг кампа у ком смо спавали. У повратку смо ишли до града Новосибирск, па даље до Београда. На сам рафтинг може се ићи сваке године, мада је потребно проћи одређену врсту селекције или пријаве.
Како сте се припремали за пут у Сибир и шта сте сматрали најважнијим да понесете?
– Припреме су почеле најлуђим паковањем ствари у ранац до сада: летње одеће, ствари за кишу и зиму, иако је био август. На оваквом путу заиста не знаш шта да понесеш, а знаш да километарима око себе не можеш пронаћи апотеку или маркет, на шта смо навикли. Када долазиш из Србије, не можеш много погрешити ако понесеш нашу ракију као поклон домаћинима, а домаћу сланину ако затреба енергија. Понела сам, наравно, ствари које иначе носимо на камповање: опрему, одећу, чепиће за уши… На крају, у природи схватиш да је човеку потребно заиста мало, најчешће чеона лампа и тоалет папир.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању