Глумица коју управо гледамо у биоскопима, спектаклу „Аватар: ватра и пепео“ била је гост Црвено Море филмског фестивала у Саудијског Арабији где је пред публиком у сали одговарала на питања водитеља програма „У разговору са…“. Поред проницљивих идеја о томе зашто нису битне улоге већ цела прича једног филма, објаснила нам је и како је успела да траје деценијама: “Удала сам се за правог човека“
Иако је играла у десетинама биоскопских хитова, лице Сигорни Вивер не одаје филмску звезду. Једноставно, када је пред вама, немате тај утисак. Више као да је реч о жени занимљивог живота са којом можете да водите дуге разговоре.
Али не у Џеди, на Црвено Море филмском фестивалу, где је била гошћа програма „У разговору са…“. Уместо 45 минута трајао је свега пола сата. Нема питања из публике. Говорила је одмерено, без много гестикулација или драматичности. Била је и духовита понекад, такође одмерено. Гласом смиреног ауторитета коме доприноси и њена висина.
И добро изгледа са својих 76 година и, чини се, без икаквих пластичних дотеривања. Рођена је 8. октобра 1949. године у Њујорку, као Сузан Вивер. Већ по рођењу била је окружена светом уметности и медија. Њен отац, Силвестер „Пет“ Вивер, био је утицајни телевизијски продуцент, док је мајка, Елизабет Инглис, била британска глумица, позната по раду у позоришту. Сигорни је касније често истицала да јој уметничко порекло није нужно олакшало пут – напротив, дуго је тражила сопствени идентитет, чак и сопствено име, које је променила у тинејџерским годинама, инспирисана ликом из романа и филма „Велики Гетсби“.
Студирала је енглеску књижевност на Универзитету Стенфорд, а затим је глумачко образовање наставила на престижној школи драме Јејл, где је делила клупу са будућим звездама попут Мерил Стрип. Управо у том периоду формирала је свој приступ глуми – интелектуалан, дисциплинован, али и дубоко емотиван, без потребе за површним ефектима. Три пута је била номинована за Оскара („Осми путник 2“, „Гориле у магли“ и „Запослена девојка“), али ниједном га није понела својој кући.
У приватном животу, Сигорни Вивер је одувек тежила стабилности и повучености. Од 1984. године у браку је са позоришним редитељем Џимом Симпсоном, са којим има ћерку Шарлоту
Била је стидљива
Након деценија каријере, могло би се помислити да је све већ речено и одиграно. Али онда су стигли „Аватар“ филмови Џејмса Камерона. У првом „Аватару“ из 2009. године, Вивер је тумачила докторку Грејс Огустин, научницу која се налази између корпоративних интереса и искреног поштовања према планети Пандори и њеним становницима. Та улога представљала је својеврсни резиме њене каријере: снажна жена, вођена етиком, науком и емпатијом, спремна да се супротстави систему када је то потребно.
Посебно је занимљиво што се Вивер вратила у наставцима „Аватара“ у потпуно другачијем облику, тумачећи млађи лик, што је захтевало физичку трансформацију и рад са најсавременијом технологијом. И у седмој деценији живота, показала је спремност да ризикује, да учи и да се прилагођава новим изазовима – особину која је пратила током целе каријере.
После кратког осврта на лик и дело ове вансеријске глумице, следи и разговор са њом.
Како сте се нашли у свету глуме?
– Мислим да мој пут није био баш типичан, јер сам била веома стидљива, тако да је идеја да постанем глумица била веома далеко од било чега о чему сам размишљала. Мислила сам да бих волела да будем приповедач, можда писац или новинар. Никада заиста нисам наглас рекла да желим да будем глумица све док нисам била на студијама. Истовремено, мој отац је био утицајан у шоу-бизнису јер је водио велику телевизијску кућу и студио Ен-Би-Си, створио је многе емисије које су трајале деценијама и биле омиљене у целој земљи, попут „Тудеј шоу“ или „Тунајт шоу“. У њима су често гостовали комичири и, вероватно због толико смеха на послу, кући је увек долазио насмејан. И тако сам мислила да, шта год да ради на послу то мора да је забавно и занимљиво. Тако да мислим да је то утицало на мене да се окренем глуми.
И да ли је постојао неки тренутак, прекретница, када сте осетили, у реду, ово је оно чиме треба да се бавим професионално?
– Тај осећај је дошао веома касно, јер су ми у драмској школи коју сам похађала рекли да немам талента и да никада нећу нигде стићи у том послу.
Колико су само погрешили!
– Па, мислим да су сада сви они већ мртви. Да, вероватно је тај тренутак био када сам добила свој први глумачки посао и схватила да тако могу да зарађујем за живот. Доста сам глумила, али највише на алтернативним позоришним сценама ван Бродвеја. Више сам их волела иако ту није било новца. Било је забавно и надахњујуће. Била сам у својим касним двадесетим када сам почела боље да зарађујем.
Жене су лепак овог света
И све ово време редовно играте у позоришту, недавно у лондонском Вест Енду сте били у Шекспировој „Бури“: да ли та љубав према театру траје због присне везе са публиком?
– Позоришта која нису део Бродвеја су најбољи начин да се повежете са публиком, тамо су сви близу једни другима, као да смо сви заједно на сцени. Ова сала у којој се сада налазимо је много лепша верзија тих сцена у неформалним позориштима, дупло већа од оних на којима понекад играм. Такође, волим да будем део ансамбла, волим да сваке вечери причам стихове из „Буре“ из перспективе Проспера који је у тој верзији женско, посебно у позоришту као што је „Друри Лејн“. Али у суштини, волим све врсте прича и идем тамо где је добра прича, и то важи и за филм.
Које су вам позоришне улоге с почетка каријере биле лично најважније?
– Много сам радила са драмским писцем по имену Кристофер Дуранг, који пише веома апсурдистичке приче. Моја омиљена улога била је у представи „Титаник“, у којој сам имала три улоге. Играла сам Лидију, ћерку капетана, која је држала јежа у својој вагини и хранила га за столом. И радила сам то веома нехајно, тако да изгледа као ништа посебно. Потом сам тумачила Лидијину сестру Хелену која се појављује у облику галеба који се митари, а на крају постајем Анабела, ћерка једне од сестара, која је и убица. У сваком случају, једна од најбољих представа које сам икада имала. Волела сам да играм сложене ликове попут вишеструке шизофреничарке. И волела сам да радим са Крисом. Нажалост, више није међу нама, али је био диван, диван писац. Баш за мене, јер сам увек волела комедију. Била сам веома изненађена када сам добила улогу у филму „Осми путник“. То је прилично озбиљна ствар, и помислила сам, шта ја радим овде? Али, на крају сам пронашла пут назад ка комедији.
Да ли се сећате момента када сте прихватили улогу поручника Рипшлија у том научно-фантастичном хорору Ридлија Скота и да ли вам је икада пало на памет да ће он имати не само култни статус деценијама касније?
– Никоме то није била ни задња мисао, само смо хтели да направимо добар мали филм. Сценаристи су урадили одличан посао. У причи је било десет мушкараца, мислим, и онда су одлучили да направе мешовиту групу у свемиру, знате, као прљави свемир, камионџије у свемиру… И мислили су да публика никада неће посумњати да ће млада жена бити херој, једина која ће преживети то путовање. То је требало да буде изненађење за публику. Нисмо то радили као велики феминистички искорак, већ да би прича била боља. Некако је испало да јесте допринео неком погледу на феминизам што је, сада схватам, било испред свог времена. Али, волела сам лик Рипли. Невероватно ми је колико је тај лик био утицајан, јер нас подсећа да можемо да се ослонимо на себе, да нам није потребан мушкарац који ће долетети и спасити нас или нешто слично. Ја заиста осећам да су жене лепак који држи свет на окупу.
Ви сте утрли пут јаком женском лику, јунакињи акционих хитова које данас нису реткост. Када сте схватили да је ваш поручник Рипли за то заслужан?
– Претпостављам када се у биоскопима појавио наставак тог филма „Осми путник 2“ у режији Џејмс Камерона. И тај филм је био невероватан, са још више акције. Са Камероном и данас снимам филмове, као што знате, и срећна сам због тога. Џејмс је изградио овај невероватан филм око лика Рипли и њене приче са којом, мислим, сви можемо да се поистоветимо. Она је ту некако одбачена од друштва и стављена у позицију у којој не жели да буде, а притом мора да спасе ствар, сва одговорност је на њој. То је прелепо написан сценарио.
И ако се добро сећам, добили сте номинацију за Оскара за ту улогу?
– Јесам, што је било помало нечувено за то време, вероватно и даље јесте, да улога у научно-фантастичном филму уђе у ужи избор за Оскара.
Знање, а не инстинкт
Радили сте са редитељима који имају снажну и прецизну визију онога што желе да створе на платну, од поменутих Камерона и Скота до Питера Вира, Мајка Николса, Енг Лија или Ајвана Рајтмана: колико су они мењали вас као глумицу?
– Сваки редитељ је, је различито искуство. Никада нисам била глумица која тражи улоге, никада нисам размишљала на тај начин. Ја прво тражим причу, а онда редитеља чија је визија толико снажна да може да издржи процес снимања. И сценарио мора да може да издржи све ствари које могу да крену наопако током снимања филма. Не желим никога да обесхрабрим, али много тога искрсне. И тако редитељ мора да буде некако опседнут и веома снажан у својој визији. Значи, комбинација одличног и јасног сценарија и редитеља-визионара је оно што помаже филму да постигне тренутни успех и настави да живи деценијама после премијере, попут „Осмог путника“ или „Истеривача духова“.
Да ли имате некакав инстинкт који вам каже „ово ће стварно успети“?
– Имам, али тај инстинкт бих пре назвала знањем, јер сам дипломирала енглески језик и велики сам штребер кад је реч о писању приче која, по мени, мора да има почетак, средину и крај, што многи који себе називају ауторима не сматрају исправним. Прича мора да буде више од самих ликова у њој. Као глумица сам знала да можете да се заљубите у улогу у не баш добром филму и да помислите како је то нешто што морате да прихватите и тиме покажете свету свој таленат. Ја никада тако не размишљам, не размишљам о улози јер, искрено, не мислим да је било који глумац довољно шармантан да изнесе филм од два сата ако нема добре приче у њему. Глумци су људска бића, нису мађионичари.
У „Истеривачима духова“ је, поред добре приче, постојао и велики ансамбл добрих глумаца , од Дена Екројда и Харолда Рамиса до Била Мареја и Рика Мораниса. Како се сећате рада на том филму?
– Била сам срећна. Већина оних које сте споменули били су део легендарне глумачке дружине „Секонд Сити“ која је радила на импровизацији, хумору, стенд ап комедији, производила телевизијске програме. То је било место где су се стварали најбољи амерички комичари током неколико деценија. Вероватно је требало тамо да похађам курсеве уместо у драмској школи. Тамо се учило заједничком раду, томе колико је важно да партнери у глуми морају да прате једно друго јер само ако ваш партнер успе, успели сте и ви. Сав фокус рада је на вашем партнеру и то је сјајан начин рада који се пренео и на снимање тог филма. Зато сам била срећна. Посебан разлог за срећу био је што смо радили са дивним редитељем Ајваном Рајтманом који је глумце увек подстицао да смисле неку фору која није у сценарију.
Мали колибри
Некад се чини, гледајући са стране, да постоји много глумаца који се осећају сигурно у једном филмском жанру, док код вас то није случај: мислите ли да је разноврсност кључ успеха у уметности, да вам је свеједно ком жанру припада сценарио?
– Опет бих се вратила на моју диплому енглеског језика и књижевности која не признаје жанрове. Само је прича важна, кога брига за жанрове? Признајем, да их уопште не разликујем. Чак и када сам радила „Осмог путника“ нисам знача шта значи жанр научне фантастике. За мене је то била „само“ одлична прича. У драмској школи су покушавали да ме убеде у супротно и нисам могла да у позоришту једног дана играм краљицу, другог слушкињу, трећег комедију, четвртог драму… Зато сам све то могла на филму. Ја сам као мали колибри, што каже мој агент, сваког дана морам да идем са једног цвета на други. И тако некако напредујем. Али, не примећује то много људи.
Како да не. Неки ликови могу да буду сјајно написани, али то није довољно, они морају да буду сјајни баш за вас!
– Обично их сама учиним сјајним за себе. И мислим да сам често ангажована јер можда нису сасвим сигурни шта да раде са том улогом. И ја, ако ми се прича допада, некако добијем идеје како да се улога ојача. Мислим да је узбудљиво када сви слушају једни друге и чине је заједнички рад бољим.
Посебан случај је филм „Гориле у магли“ рађен по животној причи научнице Дајан Фоси: изгледа да сте се око те приче ангажовали и више него само као глумица?
– Још пре него што сам добила улогу прочитала сам књигу и помислила као је штета што од тога не може да се направи филм а да се не узнемире или повреде гориле. Онда су аутори филма успели да смисле како да за неке насилне сцене употребе људе уместо горила, а да то публика не примети. Ради пробе, послали су ме горе на планину у Африци, само да се увере како се сналазим у џунгли и да нећу почети да вриштим и бежим чим угледам неку дивљу животињу. Била сам очарана горилама које су оболевале од многих болести које су им људи преносили, али заштите за гориле још није било. Увек би долазиле до екипе седале око мене, вукле ме за косу, крале ми ручак, њихове бебе мокриле по мени… Тренуци спокојства и блаженства. И сећам се да сам помислила, можда би било лепо бити мајка. Што се такође догодило касније. И то ми је преусмерило живот јер је Дајан заиста веровала да животиње у дивљини, сва жива бића, имају једнака права на планету Земљу, да је погрешно што људи једноставно верују и делују по овом осећају да Земља припада нама. И ако се друга бића не уклапају у наше планове, у реду је, уклонићемо их. И то је за мене било велико буђење јер у потпуности разумем у шта је веровала.
Алоха живот
Сада, као мали колибри, скачемо на сасвим другачији цвет, на епску сагу „Аватар“ на којој са Џејмсом Камероном радите већ петнаест година. Сада је у биоскопима трећи део под називом „Ватра и пепео“. Толико рада на четири филма који чине пакет – како вам то искуство данас изгледа?
– Све заслуге за толики успех иду редитељу, он је измислио ову технологију која је омогућила да се такав филм направи, да глумци у њему буду све што он пожели да буду и да сцену не завршимо док не осетимо сви заједно да је то оно што желимо. Сви смо као породица, после петнаест, двадесет година рада на четири наставка тог филма. Ова мала деца, попут Тринити Блис, која игра Туф, имала је седам година када је ушла у свет „Аватара“, била је неко мало, сићушно створење. А сада има 15 година и права је лепотица. Џим Камерон је заправо веома разиграна особа. Има жестоку репутацију и перфекциониста је, али је заиста разигран, духовит човек и забавно је радити са њим. Волела сам његов коментар о вештачкој интелигенцији и објашњењу зашто је не користи у „Аватару“. Он поштује глумце, жели да их истакне. Он је пун изненађења. Не бисте помислили да би овакав научник, проналазач, који је такав геније за сву ову технологију, све то стварао само да би постао редитељ који воли своје глумце. Он је на снимању увек уз нас, поред нас, а не у некој соби са монитором.
Сачували сте своју приватност нетакнутом свих ових година, иако сте велика филмска звезда и имате дугу каријеру: која је тајна равнотеже између посла и живота?
– Мислим да сам се удала за праву особу. Није смешно, то је важно. То помаже. Мој муж је био позоришни редитељ, имао је своје позориште дуго времена, и родом је са Хаваја тако да има тај необавезни „алоха“ дух. Осећам се добро јер, искрено, ово је само моје мишљење, али осећам да шоу-бизнис и живот могу да буду толико луди, посебно у Њујорку и Лос Анђелесу где никога није брига шта други раде. Опседнути су оним што они сами раде. Мислим да то није здраво и треба време поделити између посла и приватности, уноситу у њу што је могуће више нормалности како би се та равнотежа постигла.
Да ли постоји нека листа жеља за вас, нешто што можда никада нисте урадили, али имате негде у позадини ума да ћете можда једног дана урадити?
– Увек имам тај став према следећем послу. Не могу да вам кажем који је мој следећи посао, али осећам се веома срећно што у овим годинама и даље радим и заиста то волим. У младости много бринете око тога да ли ће нешто кренути наопако, да ли треба да се мерите или такмичите са овим или оним, имате бескрајну сумњу у себе. С годинама све то некако избледи и остајете сами са својим знањем и мудрошћу, радосни што имате прилику да радите и дружите се са младим људима.Тако да заиста волим оно што радим и што ме овај посао чак доводи и на Фестивал Црвено море и на места попут Џеде у Саудијској Арабији.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис