Синдром празног гнезда

Oдвајање деце од родитеља, због школовања, запослења, или заснивања своје породице, требало би да представља нормалну животну и породичну фазу, али је то за поједине маме и тате велики проблем, који понекад чак води у депресију, алкохолизам и друге поремећаје 

У породичним циклусима карактеристично је да се и родитељи и деца суочавају са одвајањем, што је изузетно стресно и за једне и за друге. Код родитеља се може јавити бојазан да се деца неће снаћи и успешно осамосталити у потпуно другачијим околностима, далеко од сигурности родитељског дома, а код деце, поред страха од непознатог, присутна је и бојазан да неће остварити своја и њихова очекивања. Тај период се бржe и лакше може пребродити уз савете стручњака, па о овој теми разговарамо са психологом Иваном Ћирић Младеновић.

Када најчешће родитељи осећају проблем због одвајања од деце и како се он манифестује?

– Проблем може настати када мама или тата не успеју да се привикну на новонасталу ситуацију, када је осећање туге интензивно и дуготрајно, а читава промена праћена доживљајем бесмисла, бескорисности, страха од напуштања… чак и старења. Овакав сценарио нарочито је присутан у породицама где су деца показивала сметње у понашању током развоја. Родитељи знају да су изазови живота далеко опаснији када деца немају животног искуства, што додатно може интензивирати осећања страха и бриге. Са „празним гнездом“ се тешко носе и брачни парови код којих је брак сведен на формалност и искључиво на родитељску улогу, а проблем се може продубити и код родитеља код којих је већ постојала депресивна симптоматологија.

Да ли је синдром израженији када су деца мања и оду на школовање (некада средњу школу похађају у другом граду или у иностранству), или када су старија, па напусте дом због студија, запослења, удаје…?

– Свако одвајање може изазвати известан степен бриге и анксиозности. Важна је превенција, начин на који се родитељи припремају и доживљавају одвајања деце у ранијем периоду (полазак у вртић или школу, боравак код баке и деке, рекреативне наставе и сл.). Још тада родитељи треба да преиспитају себе и своја осећања, прихвате одрастање деце и страхове сведу на реалан ниво. Постоје индивидуалне разлике у реакцијама на одвајање и код родитеља и код деце. Одвајање млађе деце може код родитеља изазвати већи степен забринутости јер можда немају неопходан ниво зрелости и психичке спремности да се носе са свим изазовима које одвајање носи. Постоје културе које негују и инсистирају на другачијем систему вредности, при чему је независност на првом месту. Уобичајено је да се деца у тим друштвима много раније одвајају од родитеља и логично је да ће реакција одвајања бити другачија.

Да ли одлазак деце боље подносе родитељи уградским или мањим срединама, када их шаљу нашколовање?

– Одговор није једноставан јер има родитеља који мотивишу своју децу да напусте неразвијену средину мислећи да живот у граду пружа много више могућности. Има и опречних мишљења, односно родитеља који сматрају да квалитет живота у пренасељеним местима није добра опција за њихово дете. Имајући у виду начин живота на селу, где деца имају значајну улогу у пословима на пољу и код куће, могуће је очекивати интензивнију реакцију њихових родитеља. Социјална мрежа и систем подршке у мањим срединама је слабији, што исто може утицати на понашање родитеља.

Наставак можете прочитати у броју 3110.