Рано је недељно јутро на једној београдској пијаци. Магла се још увек није дигла, стеже груди, збија ионако тежак ваздух. На паркингу ауто пристигао са обронака планине Повлен, од села Радановци. Из аута се помаљају насмејане главе двоје младих људи. Ведри, расположени као да нису устали још пре зоре и кренули пут престонице да испоруче наручену робу
Пише Зорица Драгојевић
Дејан, Ивана и осмех, нераздвојни тројац, младост и будућност Србије. Излазе из кола и здраве се, кажу у глас, није им тешко то недељно јутро, они га једва чекају. А преко недеље спремају свој крем сир, приме поруџбине преко Фејсбука, сада већ и од сталних муштерија. Уз обавезну песму, како то младост и захтева и заслужује.
– Добро јутро! Ви баш уранили. Има ли магле на путу? – питамо путнике који су превалили дугу километражу како би из своје радионице сира „Кајсија“ стигли на време до Београда.
– Богами, било је успут, али не смета. Брзо смо стигли, ево сад крећемо са испорукама – прича Дејан, док претовара робу у аутомобил за дистрибуцију. Каже дуг је пут превалио од студента пољопривреде до власника радионице и поносног супруга једне Иване, девојке која је без размишљања пристала да живи на селу.
– Моја породица се одавно,већ 40 година, бави говедарством и призводњом млека. Један врло напоран, али надасве леп рад који тражи даноноћно присуство свих 365 дана у години. Због тога, бар две, а некад и три генерације, обављају га заједно: са једне стране неопходни су они старији и искуснији, а опет и они млади пуни елана и снаге – у даху прича овај млади пољопривредник, пун оне покретачке снаге, која чини да, кад га видиш, одмах пожелиш да изађеш са њим на њиву, проведеш читав дан на трактору или у штали, чак и ако не знаш ништа о сеоским пословима. Међутим, као и свуда, проблема има, али нису нерешиви.
– Највећи проблем јесте цена самог сировог млека, која је вазда била ниска… Некако сам одувек желео да то променим, јер свако други у ланцу више зарађује него онај ко то млеко производи. И отуд идеја за производњу сира. Иначе, сирарство је један софистициран посао, има ноту занатског у себи и најбољи је кад је породични – објашњава док у причу лагано улази и Ивана. Тиха, ненаметљива, благог погледа и широког осмеха.
– Дејан и ја смо заједно студирали на Пољопривредном факултету. Били смо колеге из клупе, ту се упознали, заволели, све испите положили за три године и дипломирали у истом дану… и ето нас ту где смо сад: давно прошла прва годишњица брака. Студентски живот је леп, али има рок трајања, па је ваљало смислити шта даље. Обоје смо се прво сложилии око тога шта нећемо. Кад проведеш четири године у Београду, уочиш многе ствари. Урбана насеља и савремен начин живота су машина која мења људе. А то је оно што нисмо желели да дозволимо себи: људи су отуђени, али не зато што тако хоће, већ зато што их живот упропасти. Млади брачни пар мора или да узме кредит за стан или да иде у подстанаре, што је, отприлике, једна просечна плата. То значи да обоје морају да раде и да, и ако пожеле децу, неко ће их други чувати. Дејан и ја смо највише желели да будемо родитељи, али да своју децу и гајимо, а не да успут посматрамо њихово одрастање. Једини посао и место за живот који вам тако нешто нуде јесу село и пољопривреда. Решили смо, враћамо се код његових, настављамо тамо докле су они стигли и идемо даље. Жеља нам је да формирамо готов производ по коме ће нас препознавати – прича Ивана, наглашавајући да се никада нису покајали и да је ту, на прагу Дејанове куће, настала њихова Радионица сира „Кајсија“. Зашто „Кајсија“, објаснио је Дејан.
– Пре него што ико уђе код нас у кућу, дочека га једно дрво кајсије, старо преко 40 година. Занимљиво је да је животни век данашњим сортама кајсије свега 20 година, а ова ево, хвала богу, живи двоструко дуже. С друге стране, то исто стабло је испратило све сахране, дочекало све свадбе, претрпело сваки дечји плач који би допирао из куће; једном речју, проживело је с нама све, па стога и заслужује да наша радионица сира носи име „Кајсија“.
Почетак је био скроман, што овај млади пар никако није поколебало. Веровали су у свој производ, у њега уткали слатке тајне заната и сада већ имају веће испоруке, због чега пре свитања, док већи део Србије спава, они сваке недеље крећу на пут.
– Прва недеља испоруке биле су само две и по киле сира, од тога један килограм у Новом Саду, а остатак у Београду. Како су недеље пролазиле и поруџбине су се повећавале и сада је то око 50 кг недељно; и полако идемо даље. Прво је постојао само наш „класик“, кремасти, бели сир, нешто између грчке и сомборске фете; кремаст а може се сећи у кришчице. Од њега су настали сви остали, па тако данас имамо сир са љутом паприком, босиљком, першуном, сусамом; али и са сувом кајсијом, брусницом, кокосом; у сезони и са свежим малинама и дивљим купинама. Сир је сам по себи специфичан па се може комбиновати са свим и свачим. Ако ме питате каквог је укуса, рекао бих само: „Ммммм…“. Кад ме људи питају какав је сир, ја га само послужим на тањиру и замолим их да пробају, а њихов одговор је увек исти: „Мммм…“ . То ће потврдити и маса људи са фејсбук групе која прати домаће произвођаче у Србији. Како је пандемија короне затворила скоро читаву планету, нека врата је отворила. Људи су препознали нови начин онлајн куповине свежих производа и углавном су и купци и произвођачи задовољни.
– Сама продаја је кренула преко друштвених мрежа, и то, пре свега, преко групе „Мали произвођачи хране у Србији“. То је група која је пре короне имала око четири–пет хиљада чланова, а сада броји око 60.000. У њој су и купци и продавци, и где, што је најбитније, постоје повратне реакције купаца; где свако јасно и гласно може рећи колико је задовољан неким производом, али и сарадњом са произвођачем. Ми се трудимо да проширимо своју производњу и да прерадимо све своје млеко, што би било око десет пута више од овога што сад радимо. Али полако, потребно је време да нас људи упознају и навикну се. План нам је да у будућности радимо и полутврде и тврде сиреве који су својеврстан деликатес, али и дефицитаран производ код нас. Желимо да будемо другачији, препознатљиви и своји, а не нечија копија или „већ виђено“ – закључује Дејан тражећи погледом Ивану, да потврди овај његов дугорочни план. Њен осмех је био довољна потврда. Лагано се враћају у ауто и крећу, пуни самопоуздања, верујући у све што су изрекли и направили.