Некада је то било једно село, Сланкамен, данас су то два места. Нови и Стари Сланкамен. А како је Стари старији, ваља му дати предност. Тако да је ово прича о њему. Нови, који је велики и на свој начин леп, нека послужи као полазна тачка.
Дакле, када се из Новог Сланкамена крене ка Старом, пут је прав све док се не стигне до низбрдице. Односно до места где пуца поглед на Дунав, а серпентине јуре ка њему. На пола пута, са десне стране злати се велики крст. Подигнут је на платоу, односно највишој тачки Доње тврђаве. На браонкастој мермерној плочи постављеној у дну крста пише да је подигнут „лета Господњег 2021.“
Саобраћај регулише радник чистоће у жутој униформи. Почело је пролећно спремање. Чисте одводне канале дуж пута, склањају земљу коју су кише нанеле.
И после неколико стотина метара стиже се до Дунава, односно до неке врста центра села. Ту се застављају намерници. Ту је и позната бања. Званични назив јој је Специјална болница за неуролошка обољења и посттрауматска стања ,,Др Боривоје Гњатић“. Паркинг, лепо уређен, иако велики пун је аутомобила. Нема места, па гости остављају возила мало даље низ пут. Неко од гостију из паркираних аутомобила одлази у бању, неко шета, неко је дошао због надалеко чувене рибље чорбе.
А ко је дошао да прошета овим местом, има где. Од Доње тврђаве, чији остаци на неколико места прете да могу да се обруше на пут, табла показује правац ка Горњој тврђави. Високо изнад Дунава, на заравни, виде се одоздо контуре некадашњег утврђења.
Лагано узбрдо, поред уређених дворишта у којима се шарене весници пролећа, пут води ка узвишењу. Сваким кораком поглед све лепши. Шири се Дунав, тамо преко је ушће Тисе у „Амазон Европе“, црвене се кровови. Лево, на једном месту, стаза води у високу траву. То је краћи пут ка врху. А у том делу слика мало нестварна. Ту је сеоско гробље. Заправо ту су гробови расути по целој падини. За то је крив моћни Дунав. Клизиште је покренуо, гробље развукао по страни, па се на гробове, односно остатке наилази на све стране. Неке је „прогутала“ земља, вире само крстови, негде утонуле плоче, у једној удолини шибље све покрило. Ко је од наследника могао и може, покушава да одржи вечну кућу најмилијег, али је то у неким случајевима немогуће. Баш необична и несвакидашња слика.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању