Више од пола века дружи се са сликарским прибором. Многи за њега тврде да је рекордер по броју учешћа на сликарским колонијама. Прву изложбу имао је још давне 1973. у Крагујевцу. Отад, тешко да могу да се поброје све самосталне и групне изложбе на којима је учествовао. До многих од њих је доспео путем конкурса иза којих су стајала нека од најеминентнијих имена овдашње ликовне критике. Поред учешћа, Брацо је и организатор многих ликовних сусрета. Управник је и галерије “Здравко Мандић” у Новим Козарцима. И управо га је то његово родно село у много чему одредило, и егзистенцијално и поетички. Често се о њему може прочитати да је у свом сликарству окренут личним осећајима, да динамику на платну постиже жустрим потезима четкице комбинујући топле и хладне боје, које у међусобној интеракцији осликавају ауторове емоције.
Ликовни хроничар севернобанатских и уопште војвођанских призора, Брацо Азарић (1951), недавно је имао веома успешну ретроспективну изложбу у Пожеги, пре тога и у још неколико градова у земљи, а за јесен је планирана и велика кикиндска изложба у Културном центру, која ће бити пропраћена и пригодном публикацијом.
Критичари га највише сврставају у експресионизам, а до тог правца је дошао силом прилика, јер је морао да у временској стисци брзо завршава слике и повлачи енергичне потезе четкицом. Он сам, наравно, не пориче наклоњеност том правцу, али се донекле и опире тако уском категорисању будући да у његовим сликама има уплива и других ликовних праваца.
Можда је зато најпрецизнија одредница, кад је у питању Брацино сликарство – особенизам.
Претпостављам да сте и ви прошли младалачка колебања и тражење себе у време док сте се формирали као сликар?
– Ја сам још у основној школи у Козарцима помало сликао, као и сви. Нисам се нешто посебно истицао. Међутим, касније, у средњој школи у Кикинди, па после и у Крагујевцу, уз посао, почео сам да се више интересујем за сликарство. У Крагујевцу сам играо фудбал за тамошњи „Раднички“ који је био тада у Првој лиги. Имао је први и други тим. Ја сам играо за други тим и нисам успео да се наметнем у први тим зато што нисам могао толико времена да одвајам за фудбал јер сам већ тада радио у крагујевачкој „Застави”. Фудбал тражи од човека да буде спреман на све могуће жртве, па и на повреде. Тежак је то спорт, а уз то треба бити и изузетно талентован. Тренирао сам скоро годину дана са „Радничким“, али сам ипак схватио да ја то не могу. Са мном у екипи је био и Дика Стојановић, касније чувени голман „Звезде“. Моји пријатељи и мој синовац Ален нису веровали да сам с њим играо. И једном приликом је „Пролетеру“ у Зрењанину гостовала „Звезда“. Поведем моје пријатеље и синовца горе у ложу где је Дика седео. Нормално, препознао ме је одмах и тад су се ови моји уверили да сам говорио истину. Био је ту и Џајић, па сам се и с њим сликао.
Пише Немања Савић
Фотографије Драган Батинић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању