Сликар Михајло Миша Кравцев: Игра свих чула

Неко те не може научити да сликаш, већ мораш да сликаш да би научио. Учио сам много и можда научио да брже од других превазилазим страх. Нас су читав живот учили неком страху, да будемо „зихераши“ и да живимо у оквирима познатог, да завршимо школу, да се удамо и оженимо. Данас знам да је срећа израчунљива категорија и да се састоји од много малих, лепих тренутака. Зато увек бирам лепоту – каже наш саговорник који припрема велику ретроспективну изложбу за јесен

Знам да у данашње време звучи као научна фантасти-ка, да сликар који ретко има изложбе одлично продаје своје слике, али у случају Мише Кравцева, то је тако. Мистери-озна привлачност његових дела је у једноставности. Једноставност и јесте најузбудљивији визуелни перфор-манс, а Миша тврди да лепота пружа радост ономе ко уме да јој се диви. А он сам лепоту ставља на пиједес-тал. Тамо где јој је и место.– Људи долазе код мене по препо-руци. И моје слике причају саме за себе. Увек када се некоме допадне то што сам урадио, пожели да исприча тај свој доживљај неком свом. Блис-ком и драгом. Да подели емоцију. Јер, у сликарству постоје кланови који ти кажу шта треба купити а шта не. Код мене важи веома једноставна теорија. Добра слика је она која ти се свиђа. Лоша слика је она која ти се не свиђа. И ту је почетак и крај свих при-ча. У прилог томе, замислите атмос-феру у соби у којој је Мунков „Крик“ или Пикасова „Герника“. Припадам оним сликарима који цене и воле ле-поту. Волим да комуницирам отворе-но. Ја нисам типични сликар.

Наставак прочитајте у броју 3158.