Ликовни уметник из Београда, Мирољуб Филиповић Филимир, добитник је овогодишњег признања „Златни беочуг“ које додељује Културно-просветна заједница Београда. Стручни жири му је „Изванредан Златни беочуг“ доделио за животно дело.
Признање коментарише кратко. Каже да то јесте признање, али и обавеза. А онда је, седећи за пултом где ствара у свом атељеу, појашњавао како настају његове слике, причао о проблемима његових колега о шта значи бити уметник у Србији.
–Слику прво градим и стварам мисаоно. Затим неке делове слике радим брзо, а неке споро. Често се у тренуцима рада понашам попут необуздане грмљавине, а затим се смирим као миран дан.
На питање где налази мотиве, каже:
Верујем да мотиве проналазим у свом окружењу и времену у коме живим. У карактеру сам бунтовни сликар чистог срца, који жели да мења устаљене норме ликовног изражавања. Дубоко верујем да су сликари вечити, залудни трагачи и револуционари. Искрено желим један бољи свет, свет у хармонији, свет без дискриминације, слободни свет у коме јачи помажу слабијима, свет где истина и љубав заједно корачају окружени величанственом снагом боја.
Па додаје да га инспирише много ствари, али природа посебно:
– Природа је моја непресушна инспирација и најзначајније слике су из мог циклуса “Бојилишта“ настале као последица те опчињености природом. Међутим, као ангажованог сликара, инспиришу ме и друштвене појаве времена у коме живим свим својим бићем, што потврђују и моји радови из циклуса „Иконарти”. Моја радозналост је вечити нераздвојиви део мог постојања.
И наш саговорник, као и већина његових колега има исту дилему. Шта када се нађе пред белим платном?
– Кад се нађем пред празним платном осећам чудно узбуђење и жељу да што пре почнем са уништавањем те урамљене белине. Наравно да у том тренутку не знам епилог, како ће жељена и замишљена слика на крају изгледати. Слике не завршавам нарочито брзо. Понекад се дешава да незавршена слика чека у атељеу и више година.. Најсрећнији сам када белину платна замени експлозија боја и облика.
На питање како он види своје стварање и у чему може да буде аутентичан каже:
– Своје сликарство доживљавам као лирску апстракцију, где геометријска поља чине срж енергије мог цртачког универзума који је више ексцентричан него центричан. Овакво сликарство чува мој маштовити дечији свет, прилагођен дводимензијалним медијима. Оно што је аутентично у томе су моје снажне експресивне боје којима изражавам своје емоције и своју препознатљиву палету. Веома ми је важно да моје слике остваре контакт са посматрачима, нарочито да буду објективно ишчитане. То је такође један важан мотив зашто упорно и посвећено сликам. Јер, слика је слика, само ако се налази у оку посматрача.
Текст: Срећко Стојковић
www.serbiaworld.info
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању