Катарина Анђелковић је завршила два факултета, Факултет ликовних уметности и Архитекстонски факултет у Београду, а повод за наш разговор је њена самостална изложба у београдском хотелу „Хајат“, где су представљени њени радови који чине спој те две професије. На почетку смо је питали да ли јој је прва љубав била уметност али је касније превагнула архитектура, или обрнуто…
– Не, архитектура није превагнула над уметношћу – заправо, била је то симбиоза две страсти које сам од детињства неговала паралелно. Прича је почела уписом два факултета исте академске године и покушајем да се савладају истовремено ти корпуси знања. Архитектура ми је нудила структуру, док је сликарство било слободно истраживање. Прва љубав била је чиста уметност – сликарство, експерименти са бојама и облицима – што ме је одвело на Факултет ликовних уметности (ФЛУ) Универзитета уметности у Београду 2001, одсек сликарство. Истовремено сам уписала Архитектонски факултет Универзитета у Београду, јер сам видела архитектуру као просторну уметност, синтезу креативности и функционалности. Као стипендиста Фонда за младе таленте Републике Србије, Општине Врачар, компаније Века и ISOVER Saint Gobain, балансирала сам успешно, освајајући студентске конкурсе и Награду за најбољи дипломски рад одбрањен на универзитетима у Србији у свим дисциплинама. То је био тријумф архитектуре као „прве дипломе“, али уметност је присутна у свакој визуелизацији. Из тог разлога, рекла бих да архитектура није превагнула већ ми је сликарство дало основу за истраживање ограничења архитектонске репрезентације, односно архитектура је омогућила органски раст мојих идеја у сликарству. Тај истовремени раст архитекте и сликара у мени прерастао је у озбиљно истраживање заједничких контекста ових дисциплина. Током докторских студија сам тестирала методолошке експерименте архитектонског пројектовања на европским универзитетима, да бих већ на својим првим пословима, на Универзитету Осло – Школа за архитектуру и дизајн, и затим на Универзитету у Оклахоми, САД, почела са применом иновативних уметничких метода истраживања у архитектури. Након успешних реализација мојих методологија и позитивних повратних информација од студената, уследили су бројни позиви да наредне семестре проведем у звању гостујућег професора и предавача на америчким и европским универзитетима. Данас су моји иновативни методи истраживања интегрисани у курикулуме архитектонских факултета неколико европских и америчких универзитета укључујући и архитектонску школу рангирану на другом месту у свету ТУ Делфт, као и Колумбија Универзитет Њујорк, затим Морган Стејт, Универзитет у Оклахоми, СМТ Њујорк, АХО Школa за архитектуру и дизајн Осло, Универзитет примењених наука и уметности у Кобургу у Немачкој, ИТУ Истанбул у Турској, и ФАУП Порто у Португалији.
Да ли сте имали неки узор у архитектури и у сликарству, и који вам је омиљени град у архитекстонском смислу?
– Мој узор је архитектура Захе Хадид. Хадид види архитектуру као процес у сталном флуксу, инспирисана природним и кинетичким формама. Моја практична и истраживачка инстересовања деле визију архитектуре као динамичног, флуидног искуства, где се традиционални еуклидски простори деконструишу кроз кретање, време и сензорну перцепцију. Док Хадид користи проточне форме за симулацију кретања, мој рад се фокусира на кинестетичку имагинацију и временске режиме где простори постају филмски – са монтажом, деформацијом и перцептивним променама. Посебно ме је инспирисало Захино сликарство и употреба апстрактне геометрије, под утицајем Маљевича и супрематизма. Омиљени град у који се често враћам је Копенхаген. Кроз моје иноваторске активности остварила сам сарадњу са иновативним компанијама у области архитектуре, између осталих и са Jan Gehl Architects из Копенхагена. Ова водећа данска компанија је у потпуности трансформисала дански и светски урбанизам стављајући људско искуство у први план урбаног развоја.
Пише Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању