Посетиоци Нови Сад Филм Фестивала, одржаног крајем септембра, уживали су у летњим авантурама четворице другара из ове урнебесне комедије која је добила награду публике, а редитељ Жига Кукович, главни глумци Тине Угрин, Роберт Кладник и Јан Герл Коренц, открили су нам како је ово дело, снимљено без новца, само уз помоћ пријатеља, постало словеначки филмски феномен, највећи прошлогодишњи хит у тамошњим биоскопима
Када су у словеначким биоскопима прошле године почеле да се пуне сале због једног независног филма, нико није знао тачно шта се дешава. Није било великих звезда, није било државних фондова, ни маркетиншких кампања. Био је то „Гепек“ – урнебесна комедија о четворици пријатеља који на путу ка музичком фестивалу на хрватској обали откривају пошиљку кокаина у торби једног од њих. Шок, неверица, губљење нерава, свађе, пољуљано пријатељство… све уз много хумора и сочних српских псовки које млади Словенци тако воле да користе. Публика је, међутим, у том хаосу препознала нешто много дубље: енергију, искреност и ону младалачку лудост која не тражи дозволу да изађе пред свет.
Филм је дебитантско остварење редитеља Жиге Куковича (28), познатијег као Куксала – интернет звезде из Шентјура код Цеља, који је из света ТикТока и ЈуТуб скечева излетео право у биоскопске дворане. „Гепек“ је постао седми на листи најгледанијих филмова у Словенији у последње три и по деценије, откако је ова бивша југословенска република постала независна. Након домаћег тријумфа приказан је и у Новом Саду, где је публика реаговала као да гледа сопствене летње авантуре на екрану. Са посебним ужитком, јер најбоља цура у филму је Српкиња, а највећи тупан хрватски цариник који малтеретира словеначку младеж на путу ка мору.
– Нисмо знали да ли смемо да се надамо тако великом успеху – каже нам Жига. – Био је то мој први дугометражни филм. Нисам имао никакво искуство у филмској индустрији. Али, знао сам да, ако успем да направим забаван и искрен филм, има шансе да га људи заволе. Био сам наивно самоуверен и испоставило се да је то добро.
Све је истина, осим дроге
Пре него што је постао филмски аутор, Жига је већ имао публику. На Тик Току и ЈуТубу појавио се 2018, објављујући кратке влогове и хумористичке скечеве. Његов препознатљив стил – опуштен, искрен и благо апсурдан – брзо је освојио младу публику.
– Готово годину дана сам имао свега 200 до 300 прегледа по видеу на ЈуТубу, а онда сам открио ТикТок и почео да објављујем пет видеа недељно. Посета гледалаца је експлодирала. ТикТок волим јер има бескрајно много садржаја, увек пронађеш оно што те занима.
Његов надимак, Куксала, настао је случајно.
– Пријатељи су ме звали Кукс, по презимену Кукович. Када сам отворио ТикТок налог, то име је већ било заузето, па сам додао три слова. Звучало је кул, и остало је тако.
Са својом девојком Ником Крмец словио је за „најшармантнији ТикТок пар у Словенији“. Но, испод симпатичних видеа кувала се амбиција: „Филм ме је увек занимао, иако нисам имао никакво филмско образовање. Све је почело као хоби.“.
Идеја за авантуре у „Гепеку“ рођена је из једне истините авантуре.
– То је била стварна вожња, стварно путовање нас четворице пријатеља. Ишли смо у Истру, на фестивал. Мерцедес се покварио, возач ударио ретровизором у кућицу на граничном прелазу… Само смо у филму додали дрогу. У стварности, није било кокаина – смеје се Жига. – Били смо јако млади, тек смо завршили средњу школу. То нам је било прво летовање без родитеља. Тај осећај несигурности и слободе је остао у мени. И управо о томе је филм.
Описиван као мешавина култне америчке тинејџерске комедије „Америчка пита“ у којима јунаци проводе време у путовању, „Гепек“ је заправо прича о пријатељству, лојалности и томе како се, негде између граница и кварова на аутомобилу, заправо одраста. Чак је и наслов настао из шале:
– Размишљали смо о наслобу и онда је неко добацио „И онда се гепек затвара… могао би наслов да буде гепек!“. Сви смо праснули у смех и одлучили смо да га задржимо. У себи има и словеначки ‘гепек’ и енглеско ‘пек’, као паковање, пакетић, можда дроге, а можда само као метафора.
Љубав важнија од новца
Када покушаји да се добију државна средства нису успели, Жига и главни глумац Роберт Кладник одлучили су да снимају сами. „Герилски. Без пара. Само с пријатељима и огромним ентузијазмом“, објашњава Жига:
– Био сам и редитељ, и сценариста, и монтажер, и продуцент. Сви су радили више него што им је посао. Били смо породица. Људи из екипе нису само колеге, то су људи с којима желим да пијем пиво, да причам о животу, да им се поверавам.
За главне улоге изабрао је Роберта Кладника, Тинеа Угрина, Јана Герла Коренца и Макса Даксокблера.
– Било је више од 200 људи на аудицији, али мени није било важно ко је најискуснији, већ ко има добру енергију. Неки су питали ‘Где су паре?’, а ми смо питали ‘Где је љубав?’. То је била наша филозофија.
Иако данас снима филмове и музичке спотове, Жига се заправо школовао за потпуно другу професију.
– Ишао сам у средњу медицинску школу и радио у дому за старе. Нисам имао појма шта желим. Био сам тинејџер, тражио сам себе.
Пут ка филму отворила му је радионица „Мувит“ у Љубљани која је у оквиру програма за редитеље организовала такмичење у којем за шездесет сати полазници морају да сниме филм у трајању од шест до осам минута. Њу су похађали Жига и Роберт.
– То је као филмски маратон. У три дана мораш да смислиш, снимиш и монтираш филм. Нема времена за перфекционизам, и то те научи дисциплини. Нама је то био почетак.
Њихов први филм „Ивана“ био је необична прича о вирусу због ког људи више не могу да имају децу. „Звучи лудо, али тада нам је то деловало генијално,“ смеје се Жига. Следећи филм „Рингишпил“ бавио се анксиозношћу. „Роберт је глумио момка који се бори с нападима панике. То је био филм без заплета, али с искреношћу. И свако следеће искуство нас је учило да причамо једноставније и боље“.
Још један гепек, још једно лудило
„Гепек“ је посебан и по томе што се не устручава да покаже аутентичан говор младих – без цензуре.
– Филм има много импровизација. У сценарију није било готово ниједне псовке, али глумци су их убацивали спонтано, јер тако стварно причамо. У словеначким филмовима тога нема, али ми смо желели да будемо искрени – објашњава Кукович. – Реплике су звучале толико природно да се публика у њима препознала. У свакој групи пријатеља има тих бесмислених расправа, псовања, глупирања. Ми смо то само пренели на екран.
Упркос успеху у Словенији, „Гепек“ још није имао ширу биоскопску дистрибуцију по региону.
– Не знам тачно зашто је то тако – искрен је Жига. – Имали смо дистрибутера, али није било довољно енергије ни људи да се филм ‘гура’ даље. Ми нисмо део филмских кругова у Словенији. Када сам завршио „Гепек“, још нисам знао да набројим ни два редитеља у Словенији. До тада сам био сам у свом свету друштвених мрежа. А онда су редитељи дошли на пројекције нашег филма и тако сам их упознао.
Ипак, филм је приказан на једном фестивалу у Немачкој, сада у Новом Саду и изгледа као да се ствари померају са мртве тачке. Жига и његов тим већ размишљају о новим пројектима, али без притиска.
– Не желим да понављам исти успех. Сваки филм је нови организам. Оно што је најважније јесте искреност. Ако уђеш у пројекат због новца – промашио си ствар. За мене је филм страст. Ако останеш на тој фреквенцији, привући ћеш праве људе. То је лекција којој ме је „Гепек“ научио.
Снимљен без буџета, с пријатељима и једном старом „мечком“, филм је показао да се уметност може родити из хаоса – ако у њу унесеш себе. Жига Кукович, доказао је да хумор, импровизација и ентузијазам могу да отворе сва врата – чак и она на гепеку.
– Још увек не знам да ли сам стварно редитељ – каже Жига кроз осмех. – Али, знам да желим да наставим да правим приче које миришу на стварни живот. И ако то значи још један гепек, још један фестивал, још једно лудило – нека буде.
Антрфиле
Тине, Роберт и Јан
Ситне катастрофе
Уз Куковича, идејни мотор пројекта био је и његов дугогодишњи пријатељ и сарадник Роберт Кладник, док уз њега главне улоге тумаче Тине Угрин, Јан Герл Коренц и Макс Дакскоблер. Макс није био у Новом Саду јер управо снима филм, али зато смо боље упознали осталу тројицу момака од којих двојица још студирају глуму, а један је већ професионални глумац. То је Јан Герл Коренц који нам каже:
– Први пут сам видео аудицију онлајн, док сам још студирао на Јорк Универзитету у Торонту, где сам завршио глуму и позориште. Послао сам пријаву, и после пар кругова добио улогу. Затим смо имали мали радни викенд да се упознамо, па је Жига одлучио да одложи снимање на годину дана. Када смо се поново окупили, почеле су пробе и рад на сценарију. Оно што ми је било посебно занимљиво јесте начин на који смо радили – Жига никада није био ауторитативан тип који каже ‘мора овако’. Напротив, сваку сцену бисмо прво прочитали, па онда импровизовали. Он би отишао кући, преправио сцену, па се вратио са новом верзијом. Тако смо буквално сви учествовали у обликовању филма. Филм је смешан, али није површно смешан. Он има и топлину и неку младалачку збрку. И зато мислим да је публика реаговала тако добро. Јер смо сви то једном живели – вожњу, глупости, нервозу, пријатељство, ситне катастрофе.
Тине Угрин каже:
– Код мене је било мало другачије – нисам био изабран у првом кругу, али годину дана касније Жига ме је позвао и рекао: ‘Ајде да се видимо.’ Сели смо у неки мексички ресторан у Љубљани, и он ми је у пет минута испричао цео филм. После тог разговора знао сам да то мора да успе. Енергија коју је имао била је заразна. Снимање је било као летњи камп. Један блок радили смо у Словенији, други тик преко границе, у Хрватској. Тамо смо и живели заједно, десет људи у кући са седам кревета. Једне вечери смо, рецимо, играли жмурке – унутра! Замислите: мала кућа, седам кревета, десеторо одраслих људи и сви покушавају да се сакрију. Такве ствари нас повежу више него било какав тим-билдинг“.
Роберт Кладник је у овој причи од њених зачетака:
– Жига и ја смо заправо све ово почели још много раније, годинама пре него што је пала прва клапа. Познајемо се још из основне школе, и стално смо нешто снимали – скечеве, кратке филмове, влогове. Када је идеја о „Гепеку“ почела да расте, знали смо да ће то бити више од још једног ТикТок пројекта. То је био наш филм о пријатељству и буквално смо га правили заједно, са пријатељима. Буџет није постојао. Снимали смо с оним што имамо. Наш кетеринг био је тост, туна и вода. И то није шала. Али имали смо заразну енергију, вољу и тим који је веровао у филм. Свако ко је хтео да се укључи – техничар, асистент, статиста… долазили су јер су желели да учествуји у нечему искреном. Неки су чули да о филму причамо у подкаст емисији па су звали да кажу како би волели да раде са нама.
Јан тренутно живи између Канаде и Словеније. Каже да стално учи, па је уписао и студије глуме на академији у Љубљани: “Овај филм ми је донео нешто што ниједна школа не може – ту спонтаност и рад са људима који нису оптерећени правилима“.
За разлику од Јана, Роберт је студирао мултимедијалне смерове, специјално звук и неко време радио на националној телевизији као асистент за тон.
– Нисам дипломирао, јер сам се све више бавио видео продукцијом и глумом. После снимања филма „Гепек“ сам уписао студије глуме и сада сам једну годину испред Јана и Тинета. Схватио сам да је то свет у којем желим да останем. Научили смо да кад немаш паре, мораш да имаш пријатеље. И добро светло. И смисао за хумор.
Тине је студирао графички дизајн.
– Филм се десио док сам још полагао последње испите, усред ковида. Радио сам и као радијски водитељ, што ми је много помогло да се опустим пред камером. Данас сам студент глуме на Академији у Љубљани и осећам да се све то лепо повезало. За мене је ово био доказ да уметност може да настане било где – из студентског стана, из гепека, дословно. Само ти треба добра идеја и људи који ће да верују у њу.
Пише Срђан Јокановић