Никада, али никада нисам била у Словенији. А чула сам толико тога лепог о њој. И колико је зелена, и колико је брдовита и чиста, колико су људи вредни, гостопримљиви и љубазни. Сада сам то и доживела. Лепа је Љубљана, лепо је и Цеље, Марибор, али Птуј је нешто посебно, најстарији град у Дежели, настао још 103. године, град музеј. Још на самом уласку, на мосту који преко Драве води у град, при погледу на Замак Птуј који су франачки лордови подигли у 9. веку, застане вам дах. Заборавите одакле сте и зашто дошли, и пожелите да ту останете вечно. То је љубав на први поглед.
Преко моста, на чијим су оградама закључани катанци – докази нечије љубави, улазите у стари град. Нема високих зграда, нема заграђених погледа, све је као што је било и некада. Отворене улице, које се сливају на трг и из трга изливају ка замку. Све је, некако, у складу са природом и годинама грађевина којима се не можете надивити. Све броје векове, а све и даље лепе иако је са многих отпала фасада, виде се цигле, а црепови са сводова капија попадали. И нико ту ништа не дира, никоме то не смета, то је историја која је залог за будућност. Поред тих зграда, шетајући правцима старим и по две хиљаде година, са трга на две стране улази се у Замак Птуј. Степеништем с леве стране, по подневном сунцу, ми госпође у одређеним годинама једва се извукосмо. На западном фронту, док избијамо и последњи делић снаге из тела, угледасмо кулу из 9. века.
– Подсети ме на Калемегдан – рече сапутница, хватајући дах, док лагано прелазимо преко двадесетак центиметара високог прага на улазној капији. Петнаестак метара даље улаз је у ново утврђење настало у првој половини 12. столећа, сада музеј у ком је стално гужва. Уз само здање, на два места налази се винова лоза, потомак најстарије лозе у свету која и даље рађа – 400 година „старе трте“ уписане у Гинисову књигу рекорда, а налази се у Марибору. Ограђена, обгрљена ружама, заметнула прве гроздове и ужива на сунцу. Могао би човек само у њу да гледа цео дан. Ту је и бунар из једанаестог-дванаестог века, многи артефакти, али и баштица за уживање у пиву или кафи.
Од тврђаве, с десне стране, степеништем дрвеним, не баш толико сигурним и од времена накривљеним, сиђосмо на трг. Широк, прелепи трг испод градског торња и на њему један од најстаријих и најпознатијих споменика у Словенији, пет метара високи стуб – Орфејев споменик.
Подигли су га Римљани у другом веку нове ере, у спомен на градоначелника Птуја, Марка Валерија Вера, ни не слутећи да ће пар векова касније, тај исти споменик, бити и стуб срама, на коме су лопови, силоватељи, вештице и убице везивани гвозденим ланцима и физички кажњавани и јавно понижавани.
Текст и фотографије Зорица Драгојевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању