Популарна представа славног британског писца и драматурга Роналда Харвуда већ четири и по деценије представља део сталног репертоара позоришта у више од шездесет земаља света. Један од најбољих икада написаних комада о пролаазности славе, старењу, усамљености, страху од заборава и глумачком послу поново је на сцени овог београдског театра. Режирао га је Паоло Мађели, два главна лика, остарелог глумца Сера и његовог гардеробера-вршњака тумаче Мики Манојловић и Воја Брајовић
Харвуд је драму „Гардербер“ написао 1980. године на основу сопственог искуства из педесетих година прошлог века када је заиста радио као гардеробер тада познатог позоришног глумца Доналда Волфита, најчешће повезиваног са Шекспировим ликовима. Харвуд је касније говорио да то није директна биографија Волфита, већ „портрет позоришног живота“ и света путујућих глумачких трупа које су у ратним условима одржавале класични репертоар у животу.
У предговору драме Харвуд је са великим поштовањем писао о старим енглеским глумцима-менаџерима и њиховим трупама. Говорио је да су они „веровали у позориште као културну и образовну снагу“ и да су очували шекспировску традицију која је постала темељ модерног британског театра. Истовремено, није их романтизовао – приказао је и њихову сујету, исцрпљеност и трагичну пролазност. Харвуд је често признавао да је и сам изненађен дуговечношћу комада. У једном интервјуу је рекао:
„Не прође ни недеља а да се негде у свету не игра представа, не знам у чему је тајна њене вечне привлачности, можда у томе што се ради о срцу и емоцијама понајпре“. Значај „Гардеробера“, сматрају критичари, лежи у томе што приказује позориште „иза кулиса“, без идеализације, што говори о зависности уметника од публике и аплауза и што слави идеју да „представа мора да се настави“, чак и у време рата и кризе.
Одмах после премијерног извођења у Ројал Ексчејнџ Театру у Манчестеру, „Гардеробер“ је пребачен у лондонски Квин Тетар, а годину дана касније и на Бродвеј у Њујорку где је 1982. освојио награду „Тони“ као најбоља позоришна представа. У Србији је први пут изведена 1994. баш у Југословенском Драмском Позоришту где је режирао Дејан Мијач. Главне ликове су тумачили Љуба Тадић као Сер (глумац) и Петар Краљ као гардеробер Норман.
Сада је поставка новог извођења „Гардеробера“ допала у руке чувеног италијанског редитеља Паола Мађелија који је готово и српски колико и италијански још од почетка седамдесетих година прошлог века када су га управник београдског Народног позоришта Велимир Лукић и селекторка Битеф фестивала Мира Траиловић отприлике истовремено позвали да режира представе.
Као упоредни студент режије и славистике из Фиренце, Мађели је био предодређен да послом крене на Исток уместо на Запад: режирао је више од сто представа широм Југославије током осамдесетих, а два пута се женио нашим глумицама, Добрилом Стојнић и Розалијом Леваи. Сада је у браку са немачком глумицом Фридерике и његов живот је прилично растрзан између градова где му живе синови (Лондон и Рим), ћерка (Берлин) и супруга (Беч), као и Загреба, где деценијама живи. Пре „Гардеробера“ је у ЈДП режирао шест пута.
Његова стална сарадница у представама које режира широм бивше Југославије већ деценијама је Жељка Удовичић Плештина, драматург из Загреба. Они су тандем и у „Гардероберу“ у коме поред Микија и Воје, који су са Мађелијем већ више пута радили, остале улоге тумаче Слобода Мићаловић, Бранка Петрић (већ 67 година игра на сцени овог позоришта), Никола Ракочевић, Милош Самолов, Марта Богосављевић, Симо Ђукић (он је и асистент режије) и Немања Аћимовић.
– „Гардеробер“ нас води у театар у тренутку када се свет изван њега незаустављиво распада – каже о овом делу Жељка Удовичић Плештина. – Радња се, наиме, одвија у ратном окружењу. У рату који је био некада давно или траје управо сад, али свакако у времену које препознајемо, где позориште постаје својеврсни бункер, уточиште од спољашњег хаоса, али и простор унутрашњих борби појединца. У таквим околностима, путујућа позоришна трупа из дана у дан наставља да игра своје представе, пркосећи стварности која их опкољава. Позориште за њих није луксуз – оно постаје нужност, последња линија обране идентитета. Док бомбе падају изнад њихових глава, мобилизацијом и хапшењима окрњена трупа игра своју представу. У том чину крије се готово пркосна потреба за очувањем смисла: ако већ свет мора да нестане, нека барем представа траје до краја.
Њима сценска илузија није бег од стварности – она је механизам преживљавања.
– У средишту тог крхког система налази се однос између великог глумца Сера и његовог гардеробера Нормана додаје драматург. – Њихова веза надилази професионалне оквире и прераста у дубоку, готово егзистенцијалну међузависност: без Нормана, Сер губи контролу и способност да игра. Без Сера, Норман губи сврху и идентитет. Један постоји захваљујући илузији коју други одржава. Јер, Норман није само онај који припрема костим – он је чувар илузије. Он памти текст када га Сер заборави, усмерава га када изгуби фокус, штити га од погледа других и, када је потребно, манипулише стварношћу како би представа могла да опстане. Гардеробер, та наизглед споредна фигура театарског свемира, постаје средишња осовина приче. Норман је више од помоћника Серу – он је сведок, саучесник и тихи архитекта Серове глумачке величине, истовремено слуга и редитељ из сенке, организатор хаоса и чувар реда. Он познаје слабости свог господара, његове страхове и пукотине, али управо захваљујући том знању омогућава да сваке вечери Серов неоспорни таленат изнова изнедри Краља Лира на позорници.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије Јово Марјановић