Лазар Радовановић (31) је туристички водич и професионални ронилац. Већ две године живи у Кенији, где ради за агенцију Globetracker Adventures, специјализовану за Африку и Азију, посебно за сафарије. Танзанија, Кенија и Занзибар су данас његова кућа, а посао га води кроз најлепше пределе континента. Стално је на некој дестинацији. Поред тога, Лазар се већ 15 година бави интернет маркетингом, што му је омогућило да протеклу деценију константно путује. Недавно је поставио циљ да направи најуспешнији авантуристички блог и форум на Балкану – putujsvetom.com, са путописима из свих крајева планете. За љубитеље сафарија ту је и његов ауторски блог: safariukeniji.com, где дели искуства и приче из Кеније.
Након свих тих година у Африци, шта вас је највише привукло животу на том на континенту и како се ваша перцепција дивљине променила од када сте постали професионални водич?
– Авантуре и изазови су оно што ме покреће. Први пут сам у Африку крочио пре пет година и тада сам се заљубио у Црни континент. Африка и Јужна Америка су моји фаворити. Африка ме привукла својом дивљином, животињама, природом и људима. Овде време као да стоји. Откако сам постао професионални водич, изашао сам из зоне комфора и постао много свеснији. Научио сам да ценим мале ствари и да се удаљим од материјализма који ми је раније био важан. Живот у Африци ме научио шта значи немати, не зато што немаш шта да купиш, већ зато што немаш новца. То је реалност са којом се суочава већински део Црног континента, и управо та искуства су ме обликовала да будем захвалнији и да другачије посматрам свет.
Која је највећа лекција коју сте научили директно из дивљине, а која вам је помогла у планинарењу и вођењу група?
– Највећа лекција коју ми је дивљина пренела јесте да је живот непредвидив: данас си ту, а већ сутра можда ниси. Управо зато треба живети пуним плућима, без превеликог освртања на прошлост. Дивљина ме научила да сваки тренутак у животу има вредност и да се срећа заправо налази у садашњости.
Можете ли да опишете неку од непредвидивих ситуација на сафарију?
– Један од најнеочекиванијих изазова десио се током сафарија у Масаи Мари, када смо наишли на изненадну кишну олују. Пут који је до тада био чврст и проходан претворио се у блато, терен тамо није као код нас већ то блато постане глинено, заглавили смо се на средини саване и ту остали два-три сата. Моја повезаност са природом помогла ми је да останем прибран и да се сетим да у дивљини никада ниси противник, већ гост и да је кључ у томе да се прилагодиш. Уз помоћ више других теренских возила и ланаца, након кише, успели смо да извучемо возило и наставимо сафари.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању