Шо Мијаке рођен је 1984. године у Сапору, на острву Хокаидо у Јапану. Након што је неко време похађао студије на Факултету друштвених наука Универзитета Хитоцубаши у Токију, уписао је Филмску школу у Токију, где је студирао режију.
– Брзо сам схватио да ме највише фасцинирају свакодневни животи људи и начин на који се могу представити. Прешао сам у филмску режију где сам упознао наставнике и колеге који су ме охрабрили да озбиљно следим режију. Пошто нисам долазио из филмске породице, осећало се као да улазим у сасвим нови језик.
Често наглашава да је његов улазак у филм био „самомотивисан“.
– Моја породица у почетку није заиста разумела зашто желим да правим филмове, али су поштовали моју упорност – каже Шо. – Одрастао сам у Сапору, где филмска култура није била доступна као у Токију. Мој први контакт са филмовима дошао је путем ВХС касета и телевизијских емисија. Нисам био део породице која је била дубоко у кинематографији – моји родитељи нису били чак ни филмофили. Али за мене, екран је постао начин да се повежем са световима изван Хокаида. Тај јаз између мог родног града и бескраја филма увек је остао са мном.
Још током студентских дана снимао је кратке и експерименталне филмове, а његов дипломски пројекат, дугометражни играни филм „Пилотска кабина“ (2008) привукао је пажњу на мањим фестивалима.
– Обликовала су ме осећања да сам ван центра – сматра редитељ, док говори о свом стилу приповедања и режије. – Као неко из Хокаида, који је студирао у Токију али не на филмском универзитету у почетку, често сам имао осећај да посматрам са маргине. Та перспектива ми је дала осетљивост на мале гестове, на тишину, на фрагменте свакодневног живота. Они су одувек постајали мој филм.
Прави пробој уследио је 2012. године са филмом „Плејбек“ који га је први пут довео у Локарно, четири године касније, међу „Ауторе садашњице“. Са наредна два филма „И твоја птица може да пева“ (2018) и „Мали, спор , али спреман“ (2022) – негде преведен као „Слушај своје очи“ – био је део званичног програма Берлинског фестивала. Сада је учешћем и победом у Локарну са „Два годишња доба, два странца“ избрисао незваничну репутацију „најпотцењенијег јапанског аутора“ и уврстио га међу најзначајније филмске ствараоце света. Истовремено је донео и велику радост својој домовини: после осамнаест година јапански филм је поново освојио „Златног леопарда“.
На церемонији доделе 16. августа Мијаке је истакао колико му значи ово признање.
– Заиста сам изненађен, не могу да нађем праве речи. Велика је част што је овде у Локарну препознато заиста прелепо дело свих глумаца и чланова екипе са којима сам радио. Осећам из срца да смо најбољи тим. Пре него што сам почео да снимам филм, у свету где се дешава много страшних ствари, дубоко сам се питао: шта биоскоп може да учини за овакав свет? Али када сам почео снимање, поново сам открио своју љубав и поверење у филмску уметност и љубав према овом свету. Био бих још срећнији уколико би много људи могло да види причу на којој смо радили.
„Два годишња доба, два странца“ инспирисан је делом „Господин Бен и његов иглу. Поглед на обалу“ познатог манга уметника Јошихаруа Цугеа, а прати путовање сценаристе кроз креативне блокаде и личне изазове, и током случајног сусрета отвара му се нов поглед на живот. У главним улогама су корејска глумица Шим Ун-Кунг, јапански глумац Шинићи Цуцуми и јапанска глумица Јуми Кавај. Прича се дели на два дела: први део прати имагинарни свет који ствара Ли, док други део прати саму Ли током зимског путовања у забачено село, где наилази на Бензоа, чувара локалног пансиона. Мијаке мајсторски користи контрасте – лето/зима, светлост/тама, топло/хладно – како би постигао визуелну и емоционалну равнотежу филма.
Мијаке је објаснио своју идеју овог филма:
– За почетак, одлучио сам да прикажем две различите сезоне, лето и зиму, у једном филму, јер сам осећао да искуство више сезона унутар једног филма може пружити нову перспективу гледаоцима. Јошихару Цуге приступа манги на изузетно чист начин, није ограничен уобичајеном наративном структуром. На исти начин, уместо да рад заснивам само на манги, видео сам у томе прилику да истражим саму суштину кинематографије – и то је био прави изазов.
О самом приступу причама рекао је:
– Желео сам да прикажем кратке сусрете који можда неће ни укључивати размену имена, пролазна познанства која могу бити заборављена чим се путовање заврши. У свету где нетолеранција и страх од других расту, желео сам кроз приповедање да истражим како такве пролазне везе међу странцима могу постојати, стварајући нову могућност за опстанак и поправку нашег света. Као филмском ствараоцу, било ми је дубоко важно да смишљам како да то уоквирим и снимим у сликама.
У првом делу филма нисмо баш сигурни шта је стварно а шта само филм који јунаци филма и сами гледају. Други део филма је сасвим природнији у приповедању а доста доприноси и божанствена фотографија и призори снегом завејаног села, пахуља које улазе кроз прозор у собу или ноћног неба пуног звезда. Меланхолична лирска музика у позадини доприноси доживљају филма као једној обичној, а грандиозној поеми.
Мијаке је такође истакао важност кинематографског путовања:
– Камере су стални мотив у филму. За мене је важније не бележити појединачне догађаје, већ омогућити публици да размисли о важности интелектуалног и емоционалног путовања и да не западне у фиксне животне ситуације, да се не заглаве у једном месту, било да је то блокада у писању или у међуљудским односима.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ