Севиља, лета 1984. Седмогодишња Рита живи у четврти насељеној радничком класом, са родитељима и млађим братом Лолом. Осећајна и паметна, Рита на свој дечји, а зрели начин упознаје свет око себе: летњу спарину, напетост у свом дому, бес њеног оца, ломљаву у другој соби, узнемирене и тајне разговоре које њена мајка води преко телефона из кухиње, чудне плаве мрље на мајчином оку… Иако осећа опасност, Рита покушава да увуче насилног оца у своју бајковиту машту, све док једног дана не буде морала да се пробуди из тог свог лепог сна.
Паз је оживела своје детињство сценографијом, атмосфером, звуцима, осећањима, предметим, доживљајима и призорима којих се сећа, па и родним градом у коме је снимала филм. Крупне очи босоноге девојчице виде и упијају све. И разумеју.
Суперстар, једна од највећих звезда светског филма коју је Шпанија дала, овде је аутентични аутор, сценариста и редитељ. Постала је невидљива како би била у служби филма. Иако игра мајку девојчице, први пут се на платну појављује тек двадесет минута после шпице. Рита, њен брат и пар година старији дечак из комшилука главни су јунаци ове топле и сетне приче о прошлим временима, али и проблемима који муче садашњи свет.
Прелепа Црна Гора
Филм је премијерно приказан на фестивалу у Локарну овог лета и сада путује светом освајајући срца гледалаца. У Локарну је разговарала за „Илустровану Политику“ и присетила се како је два пута снимала у Србији, иако смо ми били убеђени да је то било једном, а да су други пут код нас снимљене сцене у којима Паз није учествовала. Ипак, она се сећа тог првог филма из 2005. који се звао „Затамњење“, у режији Оливера Паркера и, како рече, „дивног Денија Хјустона“ – он је играо главну улогу. Други је био „Бежи, мацо, бежи“, снимљен пет година касније, у коме Паз има велику ролу.
– Снимали смо на више места, и у Београду, али и у Црној Гори. Била сам очарана лепотом природе и морем Црне Горе – каже нам Паз на почетку разговора. – Београда се мање сећам, осим краљевске палате која је, додуше, слична свим другим дворовима у Европи.
Наши гледаоци филмова имали су срећу да виде, вероватно, половину наслова из богате шпанско-америчке каријере ове глумице, још од „Секс и Лусија“ (2001) са којим је постала позната широм Европе. Ту су и „Спинглиш“ Џејмса Брукса са Адамом Сендлером, „Десет ствари или мање од тога“ са Морганом Фриманом, „Дух“ Френка Милера са Скарлет Јохансон, „Тријажа“ Даниса Тановића са Колином Фарелом, Кристофером Лијем и Бранком Ђурићем, „Грејс од Монака“ са Никол Кидман, „Сви путеви воде у Рим“ са Саром Џесиком Паркер, „Чин освете“ са Антонијем Бандерасом, „Рамбо – последња крв“ са Силвестером Сталонеом или остварења Педра Алмодовара „Причај са њом“ и „Пролазни љубавници“.
Ћерка домаћице и тореадора, Паз је рођена у Севиљи 2. јануара 1976. у породици коју описује као „реадиционална и католичка“. На рођењу је добила име Марија, али Паз је постала због сећања на баку која се тако звала. Почела је да име користи када је заволела глуму и решила да јој то буде животни позив. Имала је шеснаест година када је донела ту одлуку, након што је видела позоришну представу „Дом Бербара Албе“ по Лоркином тексту. Две године је учила глуму, покушала је са студијима новинарства, али после две године их је напустила и преселила се у Мадрид да почне да ради. Најпре на телевизији, а неколико година касније и на филму. Удата је за Орсона Салазара из Венецуеле са којим има троје деце: синове Орсона (17) и Ленона (14) и ћерку Еву (15).
У потрази за премијерком
Једна од тема филма „Рита“ је положај жена у друштву Шпаније. Колико се он променио од осамдесетих, када се радња дешава, до данас?
– Још много ствари треба да се промени и не само у Шпанији већ уопште. Верујем да би радња овог филма могла да се догађа и у Мексику, Србији, Италији…. Филм се дешава 1984. када се Шпанија још опорављала од дуге диктатуре под генералом Франком. Друштво се мењало, први пут смо почели да осећамо шта значи слобода. Зато у филму говоримо о разводу који јесте био дозвољен по тек усвојеном новом закону, али и даље није био друштвено прихватљив. До тада је цела Европа имала слободу развода по закону осим нас. Људи нису били спремни за то. Срећом, данас је Шпанија једна од најнапреднијих земаља у свету по питању женских права.
Шта може да се још поправи?
– Па, ако отворите новине видећете сваког дана вест или две о насиљу у породици у коме жене страдају на овај или онај начин. Модерна и дивна Европа каква је сада то не сме себи да дозволи. Много је и да једна жена изгуби живот у породичном насиљу, а не на десетине. Имамо вештачку интелигенцију, најављују туристичка путовања на Марс, а још увек не можемо решимо насиље мушкараца над женама.
Чини ми се да Шпанија још није имала жену на месту премијера?
– Никада, добро сте то приметили. Већина земаља у нашем окружењу их има или их је имала. Чак су је и САД биле умало добиле, али су на крају изабрали лудака уместо жене. Жене морају дупло више од мушкараца да доказују како су способне за те положаје у друштву, као и за било који други добар, плаћен или одговоран посао. Морамо да доказујемо не да смо жене, већ да смо супержене, а то је тешко, јер ми нисмо никаква супербића, само људи који раде, уче, воле, као и мушкарци. Зато су нам само потребне исте могућности, ништа више.
Рекли сте на конференцији за штампу да сте у глави имали причу о дечаку. Да ли је он постао девојчица у овој верзији и зашто се то десило?
– Не, превод је био лош, нису ме разумели, већ ми је неко скренуо пажњу на то. Пре девет година писала сам две различите приче упоредо. У једној је био дечак у главној улози, а у другој је била девојчица Рита. После неког времена Рита је наставила да се шири и расте и у тренутку када сам осетила да сам спремна да режирам, решила сам да се посветим њој. Никада нисам видела филм на тему насиља над женом из угла детета и зато сам хтела да је ја испричам.
Троје чаробне деце
Кажу да је најтеже режирати децу и животиње. Ви имате и једно и друго, и то у главним улогама, па још и себе као Ритину мајку. Како сте успели у томе, поготово што сте дебитант у режији?
– Глумим 25 година и од првог дана сам била радознала и желела да сазнам све што се дешава на снимању, да видим синергију целе екипе, да је осетим, да присуствујем решавању проблема. У паузама сам увек била иза камере, да видим како режисер размишља, како разговара са сарадницима. Све ме је занимало. Драго ми је да сам нашла продуценте из Севиље који су рекли да ће до краја бити уз мене. Осам година је трајало све то. Један од копродуцената је и мој супруг Орсон. Иако јесте понекад било тешко да будем и режисер који режира себе, са друге стране то ми је омогућило да будем ближа деци и да сви заједно боље радимо. Вероватно је ово била специфична ситуација. Није било лако. Снимали смо пет недеља, али лагано, јер постоји закон о томе колико сати дневно деца на филму могу да раде, тако да смо више времена трошили на припреме и дружење.
Троје деце у филму су готово у сваком кадру и магични су, стварно зрелог погледа и држања за своје године. Ко су она, гдс сте их нашли?
– Софија Алепус која игра Риту раније је снимила један кратки филм и имала је некакву представу шта је чека овде. Било јој је седам година када смо снимали. Имала је дугу косу на првој аудицији и нисам видела Риту ни у њој ни у другој деци. Ипак, особа задужена за избор глумаца рекла је да је позвала троје од свих њих да дођу поново. Тада сам видела Софијине очи, магију у њима и нисам могла да верујем да их нисам запазила први пут. Ошишали смо је, пробушили уше за минђуше, што јој се допало, и постала је Рита. Цртеже које видите у Ритиној соби, то је Софија нацртала за време пауза. Алехандро Есјамија, који игра Ритиног млађег брата, имао је шест година када смо снимали и први пут је био пред камерама. Лоло, дечак кога игра, је повучен, емотиван, драг и наиван, плаши се свега, сестра му је заштитник и најбољи пријатељ, нервира свог оца који је желео сина мангупа, мачо мена каквим он себе види. И замислите, Алехандро је сасвим другачији од Лола – насмејан, срећан, духовит. Трећи, старији, дечак у улози комшије, имао је једанаест година на снимању и то му је први филм. Игра фудбал и на аудицију је дошао са фризуром Кристијана Роналда. Рекла сам му да ми се допада он, али не и његова фризура и да мора да пусти косу за ову улогу. Сав је у енергији, брзо прича и разумео је да је његов лик сушпта супротност, дечак који мало прича и то веома полако, пази на сваку реч, јер долази из веома проблематичне породице, несигуран је, нема другаре, па увек размишља шта ће други о њему рећи.
Која тема би вам била довољно важна да јој се посветите у следећем филму?
– Не желим ни да овај остане упамћен као филм који потенцира права жена, већ као филм о љубави, носталгији, породици, смрти, о још много ствари. Уосталом, он је мање о жени, а више о детету, о правима деце. У филму су деца та која пате због поступака одраслих. Ако не образујемо и васпитавамо децу са поштовањем, као равну себи, изгубићемо будућност или у најбољем случају она неће бити баш лепа. Сада завршавам документарни филм о сигурним кућама за жене у Шпанији, а онда имам једну идеју за следећи играни филм о коме не могу да говорим. И даље ћу бити глумица, али тренутно ме режија више испуњава, сто одсто!
Ћерка иде маминим путем
Глумите, режирате, радите као модел, путујете по целом свету, имате породицу, децу – како постижете све то и проналазите праву меру у свему?
– Не мислим да радим нешто посебно, можда само волим ред и умем добро да се организујем у кући и на послу. Тако је могуће имати и каријеру и мужа и троје деце. Све је до организације и жртвовања. Понекад морам да будем одсутна од куће, некад и ван земље. То је ми је у послу било најтеже, посебно када су деца била мала. Тада сам их водила са собом на снимања, али када су кренула у школу, постало је баш тешко. Посебно са два велика филма од којих је један захтевао да будем ван куће осам, а други шест месеци и то је било болно искуство. То више никада нећу радити иако су ми деца сада тинејџери. Не желим више да проведем ниједан дан без њих. Чим помислим да негде идем, одмах се купују четири авионске карте, или пет ако и муж иде са нама. И сада су овде у Локарну са нама. Чим се вратимо у Шпанију не идемо у Мадрид већ ћемо сви заједно да проведемо неколико дана у изнајмљеној кући у природи. Ускоро ће све троје отићи својим путем и не желим да пропустим ниједан секунд живота са њима.
Имате срећу, јер обично тинејџери желе да буду што мање са родитељима који их „смарају“?
– Моја деца су сасвим супротна, хоће са мном да буду све време. Ја сам та која их тера да излазе са пријатељима, а они кажу да им је лепо код куће! Веома смо блиски и све троје деце воле да буду заједно. Јуче су ишли на базен, играли бадминтон, увече идемо на вечеру…
Хоће ли се неко од њих бавити глумом?
– Ћерка је већ нешто играла за „Дизнијеву“ телевизију, дечји програм, снимила је и један филм. И срећна сам због тога, глума је диван посао. Не можете се заглавити у њој, не може вам досадити, а чак можете и да напредујете у разним правцима. Ка режији, на пример. Увек имате простора да учите и развијате се и као глумац и као људско биће.
Ко су вам најдражи партнери са којима сте играли?
– Антонио Бандерас је много топао и шармантан. Имала сам срећу да радим са великим глумцима, а међи онима који су ме највише импресионирали био је Морган Фриман, он је Бог на глумачком небу. Такође и Никол Кидман, она је тако лепа у сваком погледу, и споља и изнутра, паметна, духовита. Лако је волети је, добра компањера (колегиница) на снимању. Кристофер Ли, прави геније – та појава, тај глас, његова мудрост. Савршени џентлмен. Играо ми је оца у „Тријажи“, то је био врхунац моје каријере, нисам могла да верујем да ћу икада причати са њим, а камоли да снимамо заједно.
Пише Срђан Јокановић