Готово неприметна табла, иста као и друге, показује правац. На њој пише да се тамо налази Старо војничко гробље. Без икакве друге информације. То обележје, међу бројним другим која показују пут ка некој од дестинација где су страдали недужни цивили од немачке руке, готово да збуњује. Можда не житеље овог града, али намерника који први пут крочи на ово стратиште, свакако.
Простор прилично велики. Трава уредно покошена, али се види да то не може да ублажи невеселу слику. Много је споменика, заправо крстова, на којима нема ама баш никаквог обележја. Поприличан је број и гробних места изнад којих нема белега. Доста је и поломљених камених плоча.
Ово је гробље где су први пут укопани покојници још шездесетих година 19. века у време српско-турских ратова. Ненад Карамијалковић, етнолог и антрополог написао је да су овде покопани посмртни остаци приближно пет хиљада војника и да је ово највеће војничко гробље у Србији.
Не само Карамијалковић, већ још неколико истраживача, кажу да је гробље било свесно запуштено. Да је доживело судбину бројних места везаних за српске ослободилачке ратове, у време балканских и Првог светског рата. Како кажу истраживачи то запостављање се збило после Другог светског рата када су комунистичке власт и свесно занемаривале, па чак и покушале да избришу, много тога што је везано за то време. У једном од истраживачких тексова записано је овако: “Занемаривање гробља и његова постепена девастација су, нажалост, спроведени уз прећутну сагласност крагујевачких установа културе, укључујући и Спомен-парк „Крагујевачки октобар”, будући да клима у друштву није била повољна за заустављање такве врсте политичке одлуке. Другим речима, с обзиром на то да се радило о намерном запуштању највећег гробља српских (монархистичких) војника у једнопартијској (социјалистичкој) Југославији, разумљиво је зашто је ова тема била табуисана дуги низ година, све до распада поменуте државе деведесетих година 20. века. С друге стране, иако је Старо војничко гробље у Шумарицама било уређено и колико-толико одржавано у Краљевини Србији и Краљевини Југославији, и у том периоду било активно (на њему су сахрањивани војници све до краја Другог светског рата) – остаје чињеница да и предратна историографија није поклањала довољно пажње овом знаменитом месту”.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању