Имао сам пријатеља и бившу девојку који су завршили заједно. То је било много касније пошто смо раскинули, али сам ипак био узнемирен због тог сазнања иако на то нисам имао право.
Мајкл Ковино (35) је одсањао сан сваког редитеља. Сакупио је мало новца од пријатеља, додао своју уштеђевину од година проведених у снимању реклама, и успео да режира горко-слатку комедију о два пријатеља, засновану на сопственом кратком филму са којим је већ привукао пажњу.
Филм је једва снимио у року да га пошаље на разматрање селекторима Канског фестивала пре две године. Уметнички директор Тијери Фремо био је толико одушевљен првенцем непознатог режисера, да га је ставио у најважнији споредни такмичарски програм –„Известан поглед“. На премијери га је лично представио публици.
Сви су били одушевљени: гледаоци, критичари, страни приказивачи па је чак добио и награду која може да се преведе као „Љубав на први поглед“ („Куп д кер“).
– Изгледа да смо освојили срца чланова жирија – поспано се смејао преуморни Мајкл Ковино, када смо у Кану причали након премијере филма.
Уз Ковина је седео и његов пријатељ Кајл Марвин (35) са којим је написао сценарио и глумио двојицу главних јунака који се у филму зову баш као и они – Мајк и Кајл!
Снови се остварују
Пре фестивала нису смели да гласно изговоре своје жеље – да се појаве на овом фестивалу. Када су добили позив били су ван себе од среће, али нису никоме рекли за то, јер нису ни сами веровали да је истина.Тек када су стигли у Кан, јавили су се родбини и пријатељима.
Мајклова бивша девојка била је Францускиња, он је многа мајска пролећа проводио баш у овом граду на Азурној обали гледајући филмове и покушавајући да склопи некакве послове; филм је сниман на пола сата вожње од Кана, а једну од улога тумачи позната француска глумица Жудит Годреш. Таман да се помисли како је Ковино са предумишљајем правио филм за овај фестивал? Загонетно се смешка и додаје да је и уметнички директор, месје Фремо, завидни бициклиста! Какве то везе има, постаје јасно из прве сцене филма.
Почиње кадром у коме два пријатеља Мајк и Кајл возе бицикле уз стрму падину. Кајл саопштава пријатељу да ће се коначно оженити својом вереницом. Мајк, који је убрзао и одмакао даље, убеђен да пријатељ више не може да га чује, каже: „Спавао сам са њом“. Међутим, бива шокиран када иза себе зачује Кајлово питање „Како то мислиш спавао“? Равнодушно одговара: „Мислим да сам спавао, онако, сексуално“! „Убићу те“, повиче Кајл и нагази педале како би стигао пријатеља-издајника и обрачунао се са њим. Пријатељи више неће бити пријатељи, бар неко време, али ће се поново зближити у неуобичајеним околностима.
На моменте сетан, на тренутке урнебесно смешан, увек веома дирљив, филм је одмах постигао успех. Испред Ковина и Марвина уговори су почели да падају, заједно са златном оловком којом је требало да потпишу један. Договор је пао са моћним холивудским студијем „Сони“ о приказивању у Америци, а потом у свету. „Успон“ је кренуо на свој успон освајајући награде на фестивалима и таман када је прошлог пролећа требало да крене у биоскопе, сале су затворене због пандемије. Премијера је више пута одлагана, да би се филм, под необичним околностима, нашао пред публиком уочи Нове године.
У време нашег разговора нико није могао да предвиди овакав след догађаја, али нам је било јасно да пред собом имамо талентованог и упорног љубитеља филма који је, заправо, желео да буде глумац, али је потом преломио да му више лежи писање прича и њихово уобличавање камером. Мајкл Ковино има изглед и харизму легендарних њујоршких глумаца, његових суграђана, из времена седамдесетих – Дастина Хофмана, Роберта де Нира, Ал Паћина. Зато је сасвим логична његова одлука да игра у филмовима које пише и режира.
– Снимили смо филм какве Кајл и ја волимо да гледамо, а мислимо и публика – каже Ковино у разговору за „Илустровану Политику“. – Гледаоцима су потребне једноставне информације да би уживали у причи, а не неразумљиве поуке или грандиозни уводи.
Путер од кикирикија
Режисер каже да у нашим животима постоје „токсични људи“ којих не можемо да се отарасимо, а можда чак и не желимо, јер их волимо, и да су баш такви Мајк и Кајл у филму. Наравно, превише је сличности између аутора и јунака филма којима су позајмили своја имена, па и особине. Има ли истине и у причи о љубави са вереницом свог најбољег друга?
– Не, јер Кајл се оженио одавно, пре него што смо се упознали – смешка се злобно Мајкл и објашњава идеју за причу. – Имао сам пријатеља и бившу девојку који су завршили заједно. То је било много касније пошто смо та девојка и ја раскинули, али сам ипак био узнемирен због тог сазнања, иако нисам имао никакво право или разлог да се тако осећам.
Двојицу пријатеља је зближио посао око снимања реклама пре десетак година, плус смисао за хумор и сличан филмски укус. И сиромаштво које је пратило њихове снове да једном престану да снимају рекламе и раде за друге и коначно режирају и створе сопствени филм.
– Често смо један другом постављали питање да ли заиста желимо да живот посветимо независном филму и дођемо у ситуацију да немамо шта да једемо? За мене је лакше, могу да живим и на путеру од кикирикија, али Кајл има децу. Успех нашег кратког филма о два пријатеља на фестивалу „Санденс“, натерао нас је да урадимо и дугометражни филм на ту тему, јер је добра идеја. Драма и комедија, смејеш се у болу док то гледаш. Дуго пре тога смо били продуценти туђих филмова и ово је била прилика да поново станем иза камере.
Делује као успех преко ноћи, али та ноћ је била са мало сна. Ковино је одрастао у Вестчестеру, један сат северно од Њујорка. На универзитету „Фордам“ студирао је финансије и књиговодство и прилично се озбиљно бавио фудбалом. У неком тренутку је преломио и одлучио да се бави филмом, а да му спорт остане хоби. У Калифорнији је пронашо универзитет „Оксидентал“ који има добар програм за спортисте, као и за филм. Студије су му се допале, али завршио их је не знајући много о камери, објективима и техници, јер се програм више бавио теоријом. Тада још није разумео да су га професори научили најважнијем – да уме да исприча причу а да ће техничке ствари моћи и сам лако да савлада.
Заплакао од среће
Дипломирао је у време економске кризе када посла није било на видику. „Истовремено, нисам имао никаве везе у свету филма“, додаје Ковино.“ Неко време после дипломирања сам наставио да живим у Лос Анђелесу и радио разне послове: као оператер на телефонској централи или сам за минималну плату цепао улазнице на улазу у спортско-музичку халу „Паладијум“.
Када је добио посао помоћника продукције на снимању филма „На путу“ светски познатог бразилског аутора Валтера Салеша мислио је да му је кренуло на боље, али буџет се распао и почетак снимања је обустављен. Тада се вратио кући, у Њујорк, да живи са родитељима. Почео је да снима рекламе са братом који је управо био завршио студије режије. Неко време су од тога могли да се издржавају. У међувремену је упознавао људе и зближавао се са онима које је ценио. Један од њих је био и Кајл Марвин.
Основали су компанију и имају канцеларију у Лос Анђелесу. Шест година су пристојно живели од реклама.
– То је била одлична прилика да увежбамо оно што смо учили у школи, јер је било мање ризично. Фирме те плате да узмеш камеру у руке и дају један минут да нешто снимиш о њима, али то није тако креативно као када снимаш свој филм за који може да се испостави да се никоме не допада. Имали смо прилику да заборавимо да смо редитељи, већ само најамни радници и да радимо са моћном техником какву никада до тада нисмо видели нити би могли да је приуштимо Ту смо стекли самопоуздање које смо могли да употребимо и за неке наше приче.
Ковино је почео све више да бива продуцент туђих играних филмова, што му се није допадало.
– Имао сам 25 година када сам хтео да режирам свој филм, сакупио сто хиљада долара и онда сам схватио да никада нећу намаћи још двеста хиљада, колико ми је требало. Онда сам помислио да не би било лоше да своју способност да решавам проблеме понудим другима. Тако сам почео да остварујем снове других редитеља и њихове идеје претварам у филмове.
Са неким од тих остварења постигао је запажене успехе у круговима независних аутора и имао прилику да упозна глумце који ће касније постати звезде или чак добитници „Оскара“, као што су Виго Мортенсен или Махершала Али, Ковину је, ипак, нешто сметало:
– Није било могућности за напредовање. Урадим све, сав посао, а онда редитељ добије похвале и много већи хонорар за следећи филм, а ја не идем са њим у пакету, остајем тамо где сам био.
Марвин и он посветили су се писању. Тако је настао кратки филм „Успон“ који је снимљен током једног дана, уз помоћ пријатеља. Послали су га на „Санденс“ и заборавили на њега. Али, фестивал није заборавио њих. Када су Мајклу телефоном јавили вест да „Успон“ учествује у такмичарском програму „Санденса“, он је био у Паризу, са девојком, на обали Сене. Било је три ујутру. Изашао је испред, да боље чује. Заплакао је од среће. Знао је да ће му се живот променити.
И јесте. Прележао је ковид-19 и са Кајлом написао два сценарија за нове филмове које сви једва чекамо да видимо у биоскопима.
Текст и фотографије Срђан ЈОКАНОВИЋ