Већ је мрак полако почео да се увлачи у пожаревачке улице када је педесетогодишњи Милан Т. ушао у кафану на периферији вароши. За дрвеним столом прекривеним карираним столњаком није седео нико. То је његов сто, његово место, ту он неколико пута седмично уз пиво прича познаницима где је све био у потрази за закопаним благом. Прича и уверава их да је само питање дана када ће да постане богат.Пришао је столу, сео, а на другу дрвену столицу спустио повећу торбу. Као и обично наручио је пиво, а када га је конобар услужио, сипао је жућкасту течност у чашу, устао, погледом прелетео по кафани, па се обратио конобару: „Стево, питај госте шта пију”. И наставио. „Па, другари, имам га”.Онда се нагнуо преко стола, узео торбу, отворио и из ње извадио блатњаве поломљене делове ћупа. „То је он, то је његово величанство ћуп за којим трагам,ево, као што знате, више од двадесет година”.Рече то, па спусти распарчани ћуп на сто,онда седе и заћута.Знао је, сад ће да уследе реакције.И био је у праву.После тишине гости почеше полако да коментаришу. Они, њему блиски устали су и дошли да виде шта је то у смирај овог петка донео Милан.– Ћуп као и сваки други, па могао си ово да нађеш и у мојој шупи – нашали се његов друг Раде. – Него, ако хоћеш да ти верујемо, дај неки бољи доказ.– Бољи доказ ћете да добијете кад ускоро будетe видели како живим– одговори Милан. –Ајде, још једном у здравље, и нека ми је са срећом.Пило се те вечери, каже сведок овог догађаја, до дубоко у ноћ. Иако су неки од гостију очекивали да ће Милан временом, а под благим утицајем пића да ода тајну, то се није десило. Али се јесте десило да је недуго после ове дружијаде Милан отишао код сина у Аустрију. Те да је за нову кућу коју су му локални мајстори зазидали у селу и украсили лавовима и где је у двориште дотерао и паркирао два скупоцена аутомобила када је после неколико година први пут дошао, рекао да је то од синовљеве уштеђевине.
