Ових дана обележавају се 104 године од најзначајније битке између Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату, а протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина Цркве Светог Димитрија у Лазаревцу, и др Душан Јововић урадили су пројекат о делимичној пренамени простора у којем су похрањени остаци учесника битке
”И они су нечија деца, и њих су родиле мајке, баш као и ове наше, па је ред да се и њима гроб зна.“
Није ни био свестан српски сељак да изговара историјску реченицу. Да ће тај његов кратки одговор неименованом представнику Министарства правде да покаже да територијално мала Србија има велики народ. И велико срце. И добру душу. Да је, ето, смогла снаге да, и поред невиђених губитака у Великом рату, може да мртвим непријатељским војницима укаже поштовање. Спомен-костурница у Лазаревцу је јединствен пример хуманости једног народа који са својим погинулим војницима сахрањује и непријатељске уз једнаке почасти
Тај српски сељак који је изговорио антологијску реченицу је био власник дрвених кола са воловском запрегом. На њих је на лазаревачком Војничком гробљу ређао посмртне остатке бораца изгинулих у Колубарској бици. Селили су их у крипту још недовршеног Храма Светог Димитрија на узвишици изнад града.
Наставак прочитајте у броју 3124.