Са 27 страних гостију по глави становника Дубровник је један од најпосећенијих туристичких градова на планети Земљи, уз њега су само грчко острво Родос и легендарна Венеција. Наши људи, који живе у граду испод Срђа, воле да се хвале да је Дубровник од давнина српски. И данас се у овом граду чује српски језик, јер већина радника у угоститељству и трговинама су наши људи. А кад они чују да сте из Србије дају вам и до 20 одсто попуста на робу или услуге – тако нам је бар са осмехом рекла Милена С. из Требиња, која ради у посластичарници на Великој улици, како Италијани зову страдунски корзо.
Дубровник је настао у седмом веку и носио је име Рагуза, по оближњим морским стенама и литицама. У 14. столећу посећују га српске велможе, пре свих цар Душан, који је Дубровчанима даривао острво Мљет, потом Пељешац и Стон да им буду бедем одбране са мора. Госпари са Страдуна су тада преузели обавезу да брину о српским хришћанима и њиховим храмовима. И то су чинили са мање или више успеха наредних 400 година.
Цар Душан је слао младе људе – двадесеторо деце племенитог рода – у Дубровник “на васпитавање”. Душан је са супругом и сином Урошем такође био у Дубровнику 1351. године, да утаначи трговачке уговоре. У граду је основао и једну богату Српску библиотеку. Две деценије касније у Дубровник долази Марко Краљевић да у тамошњој банци подигне злато и сребро свог оца краља Вукашина Мрњавчевића, да би њиме издржавао жену, сина, племство и своју краљевину код Прилепа.
После Косовске битке у јесен 1389. године Лазарева удовица, књегиња Милица је захваљујући заслугама свог мужа, добила уточиште и сигурност у Дубровнику. То ће учинити и други Срби, попут њене кћерке Оливере (Деспине), након погибије мужа, турског султана Бајазита (1403), па Бранковићи током 15. века и други српски великаши.
Као трговачка лука и пословни центар, Дубровник је од 17. века привлачио, како раднике, тако и трговце из српског залеђа Далмације и Херцеговине. Масовно досељавање Срба догодило се након земљотреса 1667. године, када су ангажовани на рашчишћавању рушевина и обнови града. Том приликом, међутим, многи православни радници су по принципу „чија држава, тога је и вера“, били приморани да као житељи града постану католици. Зато је приликом пописа становништва 1799. године регистровано 4.175 католика, а само 108 православаца – пише у монографији „Култура Срба у Дубровнику 1790-2010“.
Текст и фотографије Марко Лопушина
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању