Srbija i EU – realnost ili utopija

Krajem novembra, u Narodnoj biblioteci Srbije, održana je promocija knjige aktuelnog naslova „Ispričaj mi priču o Srbiji i Evropskoj uniji“, Slobodana Zečevića. Pisana jednostavnim, popularnim jezikom, naučno potkrepljena, privukla je mnoge srpske intelektualce da debatuju o ovoj „vrućoj temi“ a o knjizi su pored autora govorili: prof. dr Dejan Popović, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i bivši ambasador Srbije u Londonu, prof. dr Mihailo Crnobrnja, profesor na FEFI i bivši ambasador SFRJ pri Evropskoj zajednici u Briselu, dr Duško Lopandić, bivši ambasador Srbije u Portugaliji i pri EU, dr Miša Đurković, direktor Instituta za Evropske studije. Da li čuveni srpski vic da će se
Evropska unija raspasti onog trenutka kada Srbija napokon bude spremna da joj pristupi postaje realnost? Unija se polako gasi, ili se ne gasi, i gde mi to u stvari idemo, zanimalo nas je da saznamo od autora Slobodana Zečevića, naučnog savetnika u Institutu za evropske studije u Beogradu i čestog gosta – stručnog komentatora na mnogim beogradskim televizijama kada kao temu imaju Evropsku uniju i događanja u njoj. Evropska unija je u krizi jer taj, u osnovi federalni politički i ekonomski projekat, nije završen. Bez obzira na to, ideja o stvaranju Evropske unije je napredna i opravdana i ne mora nužno biti osuđena na propast. Stvaranje EU plod je viševekovne težnje evropskih intelektualaca i političara da nađu način da suzbiju međunacionalne sukobe i uspostave mir i ekonomski prosperitet. Mi se nalazimo na putu ka članstvu, što bi u idealnim okolnostima trebalo da se završi 2025. godine. Naš put je trnovit zbog kosovskog konflikta i previranja u samoj Uniji. Boriti se za evropsku ideju nije sramota. Veća sramota je širenje destruktivne nacionalističke mržnje oko nas.

Koliko je duboka institucionalna kriza u Evropi i da li verujete a će je ona prevazići? Da li je nakon klimavog Bregzita izvestan i Fregzit?
Predsednik Emanuel Makron je još prošle godine izjavio da EU mora da sprovede reforme ili će se suočiti sa izlaskom Francuske iz evropskog bloka. „Narod je besan, nestrpljiv i disfunkcija sa EU nije više održiva“ – rekao je Makron. Kako vi kao francuski đak komentarišete najnovija događanja u Francuskoj?

– Kriza u Evropskoj uniji je duboka er posle stvaranja unutrašnjeg tržišta i jedinstvene valute nije ustanovljen evropski federalni poreski istem koji bi punio budžet EU. Veći udžet neophodan je da bi Unija finansirala projekte zapošljavanja mladih i lagala u razvoj manje razvijenih država članica. EU nema vojsku i federalnu oliciju koja bi štitila njenu teritoriju. Predsednik Makron je predlagao eforme u tom pravcu, ali nije imao ovoljno snažnu podršku kancelarkengele Merkel čija je vladavina takođe ovedena u pitanje. Sam Makron nema ovoljno političkog iskustva. Francuski predsednici su bili ljudi koji u se „kalili“ u ratovima i bili su više puta birani na parlamentarnim ili lokalnim izborima, što znači da su imali neposredan odnos sa „narodom“ i rešavali su njegove probleme. Makron dolazi iz bankarskog sektora. Želeo je da izvrši ekološki preobražaj društva povećavajući cene goriva, tj. obeshrabrujući Francuze da koriste automobile. Očigledno je da nije znao kako žive i sa koliko novca raspolažu njegovi sugrađani. Pobeda na izborima nije bajka sa srećnim krajem. Tek posle izbora slede izazovi, a niko ne može da vlada protiv svog naroda.

Zašto je pristupanje Srbije Evropskoj uniji toliko važno i postoji li neka alternativa ukoliko se to ipak ne dogodi? Da li je naš opšti napredak kao države uslovljen isključivo članstvom u EU?

– Pristupanje EU preduslov je razvoja Srbije i u ovom trenutku nema neku ozbiljnu alternativu. Srbija nije u stanju da modernizuje svoju privredu, unapredi ekološku zaštitu, razvije putnu i saobraćajnu infrastrukturu i održi određen stepen demokratije, ljudskih prava i sloboda bez pomoći, nadzora i pritiska Unije. Mi smo u proteklim godinama dokazali da samostalno nismo u stanju da ostvarimo društveni napredak. Ulaskom u Evropsku uniju sve njene države članice, bez izuzetka, su to postigle. Doduše, neke manje a neke više.

Zahtev da priznamo Kosovo da bismo ušli u EU, od strane SAD i EU u vidu raznoraznih poruka, stižu na našu adresu. Ima li rešenja za ove stalne pritiske?

– Srbija nema nameru da prizna nezavisno Kosovo bez obzira na pritiske, jer to ne želi srpski narod. Moguće rešenje jeste u postizanju kompromisnog dogovora između Republike Srbije i Albanaca na Kosovu. U osnovi sve više se nameće pitanje koliko je bio realan projekat Zapadnog saveza o nezavisnom Kosovu? Srbi na Kosovu žele da žive u Srbiji, a Albanci u Albaniji. Srpski i albanski narod već imaju svoje nacionalne države i ne osećaju potrebu za nekom trećom državom.

Poglavlje broj 35 je dobilo poseban značaj a odnosi se na stepen normalizacije odnosa sa Kosovom. To sve sporava tempo našeg pristupanja Uniji?

– Evropska unija ne želi da u svoje okrilje uvlači države sa graničnim sporovima. Dovoljno joj je iskustvo sa Hrvatskom i Slovenijom koje se još nisu razgraničile. Zbog svog nejedinstva po tom pitanju EU nema gotovo rešenje za problem Kosova. Stoga traži od Srbije i takozvanog Kosova da se dogovore, ali pregovori teku sporo. Odsustvo ozbiljnog napretka u vezi sa Poglavljem 35 nije zaustavilo pristupne pregovore Srbije sa Evropskom unijom, ali ih je značajno usporilo.

Srpska inteligencija je pre Drugog svetskog rata bila inicijator stvaranja Evropske unije. Jugoslovenska vlada je pružila punu podršku francuskoj inicijativi o osnivanju Unije, a inistar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije je 1930. godine podržao ideju o stvaranju organizacije „za što tešnju privrednu i političku saradnju među evropskim državama“. Gde smo se mi u tom međuvremenu izgubili, te nismo stigli u grupu „evropskih naroda“ iako tu pripadamo? Gde smo pogrešili?

Kod nas nije bilo vizije moderne demokratske države integrisane u Evropsku uniju. Platili smo ceh pogrešnim procenama i zabludama o odnosima u svetu. Danas pokušavamo da izvučemo pouke iz bolnih grešaka u protekle dve decenije. Nažalost i sada, omladina koja se školuje na našim visokoškolskim ustanovama, nema realnu sliku o Evropskoj uniji i o njenom značaju. Pokušao sam ovom knjigom da kolikooliko ispravim to stanje. Mislio sam da mi je dužnost da prenesem stil i način razmišljanja koje sam usvojio studirajući u Parizu, na Sorboni.

Kako bi taj evropski model izgledao u našoj „balkanskoj kući“?

– Evropski model kod nas bi izgledao slično kao i u drugim državama istočne Evrope. Napretka bi sigurno bilo, samo pitanje je koliko? Da li isto onoliko koliko u Poljskoj, Češkoj ili Mađarskoj? Ili pak, nešto manje, kao u Bugarskoj… To već zavisi od onih koji budu vladali Srbijom u narednim godinama.

Nastavak pročitajte u broju 3125.