Србија и ЕУ – реалност или утопија

Крајем новембра, у Народној библиотеци Србије, одржана је промоција књиге актуелног наслова „Испричај ми причу о Србији и Европској унији“, Слободана Зечевића. Писана једноставним, популарним језиком, научно поткрепљена, привукла је многе српске интелектуалце да дебатују о овој „врућој теми“ а о књизи су поред аутора говорили: проф. др Дејан Поповић, редовни професор Правног факултета у Београду и бивши амбасадор Србије у Лондону, проф. др Михаило Црнобрња, професор на ФЕФИ и бивши амбасадор СФРЈ при Европској заједници у Бриселу, др Душко Лопандић, бивши амбасадор Србије у Португалији и при ЕУ, др Миша Ђурковић, директор Института за Европске студије. Да ли чувени српски виц да ће се
Европска унија распасти оног тренутка када Србија напокон буде спремна да јој приступи постаје реалност? Унија се полако гаси, или се не гаси, и где ми то у ствари идемо, занимало нас је да сазнамо од аутора Слободана Зечевића, научног саветника у Институту за европске студије у Београду и честог госта – стручног коментатора на многим београдским телевизијама када као тему имају Европску унију и догађања у њој. Европска унија је у кризи јер тај, у основи федерални политички и економски пројекат, није завршен. Без обзира на то, идеја о стварању Европске уније је напредна и оправдана и не мора нужно бити осуђена на пропаст. Стварање ЕУ плод је вишевековне тежње европских интелектуалаца и политичара да нађу начин да сузбију међунационалне сукобе и успоставе мир и економски просперитет. Ми се налазимо на путу ка чланству, што би у идеалним околностима требало да се заврши 2025. године. Наш пут је трновит због косовског конфликта и превирања у самој Унији. Борити се за европску идеју није срамота. Већа срамота је ширење деструктивне националистичке мржње око нас.

Колико је дубока институционална криза у Европи и да ли верујете а ће је она превазићи? Да ли је након климавог Брегзита известан и Фрегзит?
Председник Емануел Макрон је још прошле године изјавио да ЕУ мора да спроведе реформе или ће се суочити са изласком Француске из европског блока. „Народ је бесан, нестрпљив и дисфункција са ЕУ није више одржива“ – рекао је Макрон. Како ви као француски ђак коментаришете најновија догађања у Француској?

– Криза у Европској унији је дубока ер после стварања унутрашњег тржишта и јединствене валуте није установљен европски федерални порески истем који би пунио буџет ЕУ. Већи уџет неопходан је да би Унија финансирала пројекте запошљавања младих и лагала у развој мање развијених држава чланица. ЕУ нема војску и федералну олицију која би штитила њену територију. Председник Макрон је предлагао еформе у том правцу, али није имао овољно снажну подршку канцеларкенгеле Меркел чија је владавина такође оведена у питање. Сам Макрон нема овољно политичког искуства. Француски председници су били људи који у се „калили“ у ратовима и били су више пута бирани на парламентарним или локалним изборима, што значи да су имали непосредан однос са „народом“ и решавали су његове проблеме. Макрон долази из банкарског сектора. Желео је да изврши еколошки преображај друштва повећавајући цене горива, тј. обесхрабрујући Французе да користе аутомобиле. Очигледно је да није знао како живе и са колико новца располажу његови суграђани. Победа на изборима није бајка са срећним крајем. Тек после избора следе изазови, а нико не може да влада против свог народа.

Зашто је приступање Србије Европској унији толико важно и постоји ли нека алтернатива уколико се то ипак не догоди? Да ли је наш општи напредак као државе условљен искључиво чланством у ЕУ?

– Приступање ЕУ предуслов је развоја Србије и у овом тренутку нема неку озбиљну алтернативу. Србија није у стању да модернизује своју привреду, унапреди еколошку заштиту, развије путну и саобраћајну инфраструктуру и одржи одређен степен демократије, људских права и слобода без помоћи, надзора и притиска Уније. Ми смо у протеклим годинама доказали да самостално нисмо у стању да остваримо друштвени напредак. Уласком у Европску унију све њене државе чланице, без изузетка, су то постигле. Додуше, неке мање а неке више.

Захтев да признамо Косово да бисмо ушли у ЕУ, од стране САД и ЕУ у виду разноразних порука, стижу на нашу адресу. Има ли решења за ове сталне притиске?

– Србија нема намеру да призна независно Косово без обзира на притиске, јер то не жели српски народ. Могуће решење јесте у постизању компромисног договора између Републике Србије и Албанаца на Косову. У основи све више се намеће питање колико је био реалан пројекат Западног савеза о независном Косову? Срби на Косову желе да живе у Србији, а Албанци у Албанији. Српски и албански народ већ имају своје националне државе и не осећају потребу за неком трећом државом.

Поглавље број 35 је добило посебан значај а односи се на степен нормализације односа са Косовом. То све спорава темпо нашег приступања Унији?

– Европска унија не жели да у своје окриље увлачи државе са граничним споровима. Довољно јој је искуство са Хрватском и Словенијом које се још нису разграничиле. Због свог нејединства по том питању ЕУ нема готово решење за проблем Косова. Стога тражи од Србије и такозваног Косова да се договоре, али преговори теку споро. Одсуство озбиљног напретка у вези са Поглављем 35 није зауставило приступне преговоре Србије са Европском унијом, али их је значајно успорило.

Српска интелигенција је пре Другог светског рата била иницијатор стварања Европске уније. Југословенска влада је пружила пуну подршку француској иницијативи о оснивању Уније, а инистар спољних послова Краљевине Југославије је 1930. године подржао идеју о стварању организације „за што тешњу привредну и политичку сарадњу међу европским државама“. Где смо се ми у том међувремену изгубили, те нисмо стигли у групу „европских народа“ иако ту припадамо? Где смо погрешили?

Код нас није било визије модерне демократске државе интегрисане у Европску унију. Платили смо цех погрешним проценама и заблудама о односима у свету. Данас покушавамо да извучемо поуке из болних грешака у протекле две деценије. Нажалост и сада, омладина која се школује на нашим високошколским установама, нема реалну слику о Европској унији и о њеном значају. Покушао сам овом књигом да коликоолико исправим то стање. Мислио сам да ми је дужност да пренесем стил и начин размишљања које сам усвојио студирајући у Паризу, на Сорбони.

Како би тај европски модел изгледао у нашој „балканској кући“?

– Европски модел код нас би изгледао слично као и у другим државама источне Европе. Напретка би сигурно било, само питање је колико? Да ли исто онолико колико у Пољској, Чешкој или Мађарској? Или пак, нешто мање, као у Бугарској… То већ зависи од оних који буду владали Србијом у наредним годинама.

Наставак прочитајте у броју 3125.