Кантаутор Срђан Марјановић прославио је пола века бављења музиком. У богатој каријери сарађивао је са најеминентнијим музичарима екс-YU сцене. Вредан јубилеј обележио је крајем прошле године распродатим концертом у Дадову, који је снимљен и за ТВ емитовање. И тај наступ је, у Срђановом добро знаном маниру, био обогаћен квалитетним гостима, па су се поред њега на бини појавили Бане Зарин, Мирјана Коњиковац, Војислав Коки Ђукић (“С времена на време”), Саша Матић и глумац Бранко Видаковић.
А почеци Марјановићеве каријере везани су за тада култну емисију “Вече уз радио” Радио Београда, коју је водио Никола Караклајић. За ових пола века каријере, колико је за њим, осим вредне музике, Срђан као драгоценост наводи и пријатељства и сарадњу с колегама. Како сам каже, није их остало много, али они који су још увек ту имају обавезу ширења добрих вибрација с бине. Зато ће поменути наступ у Дадову бити крунисан и официјелним издањем. Винил са 14 одабраних песама с тог концерта ће се током маја наћи у продаји, издавач је Fit Box, док ће ЦД изаћи под етикетом ПГП РТС-а. А ускоро ће бити емитован и документарни филм који је снимљен о полувековном стваралаштву овог канаутора, који се за „Илустровану Политику“ осврнуо на неке детаље из своје богате каријере.
Ако је акустичарски покрет настао као одговор на буку електричара, да ли је данас тај покрет унеколико обесмишљен, с обзиром каквом смо буком окружени?
– Акустичарски покрет је имао своју функцију кад се појавио седамдесетих година. Тада су сви искључиво били фасцинирани електричном гитаром, тако да су Дилан и Донован, Сајмон и Гарфанкл умногоме променили ситуацију… Ми смо, наравно, одраз света у огледалу, па смо и ми укапирали да акустична гитара има специфичну сензибилност и да емоције из ње излазе чак више него из електричне… Тако је настала „Београдска акустичарска школа“ (Влада и Бајка, С времена на време, Даг, Заједно, касније Сунцокрет, Срђан Марјановић…) Од тог времена, акустична гитара константно има веома значајно место и у домаћој, а и светској музичкој продукцији. Бука јој ни мало не смета, напротив…
Поред YU групе с којом сте доста сарађивали, ко су музичари из тог периода који су вам остали и данас у лепом сећању?
– Ја сам имао срећу да поред YU групе, који су ми пријатељи (посебно бубњар Раша Ђелмаш) сарађујем с готово свим значајним музичарима некадашње југословенске рок сцене… Радио сам са групом Смак, са Златним прстима, са групом СОС (Миша Алексић). Са Ђорђем Петровићем (коме сам купио прву клавијатуру). Са Бором Ђорђевићем, који је певао пратеће вокале на мом првом албуму, са групом Заједно, потом са групом С времена на време… Покојни Лука Бошковић (наш најбољи џез бубњар) и басиста Миша Ранковић (бивши Битници) остали су ми у веома лепој успомени. Имали смо трио, свирали у београдском Дому омладине. Наравно Пума је био мој пратећи бенд и са њима сам провео незаборавних дванаест година. Бане Зарин је клавијатуриста који и данас наступа са мном… Влада Голубовић (Бајага и инструктори) бубњар, покојни Лаза Ристовски (клавијатуре) и такође покојна Слађана Милошевић, Драго Млинарец и Томаж Домицељ само су део имена с којима сам делио музику…
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању