Како ме године стижу схватам да не знам зашто пишем; због славе и новца није сигурно, јер их нема нити ће их бити. А разболео бих се, чини ми се, када би ми забранили да радим овај, у суштини, бескористан посао. Понекада помислим да је навика, други пут да је опсесија, понекада да је Божје давање. Било како било, писање је моја судбина, а од судбине се не може побећи, каже наш саговорник
Срђан Милићевић је рођен у Стоцу, у Босни и Херцеговини, 1966. године. Завршио је Медицински факултет, а поред професије оториноларинголога којом се бави, аутор је бројних романа: „Тајна дивљег ораха“ (2000), „Обећана земља“ (2008), „Жена добрих намера“ (2012), „Заборављени српски гроф“ (2024). Написао је и збирку прича Слова у песку (2014). Добитник је књижевних награда „Светозар Ћоровић“ и „Андрићева стаза“.
Пред нама је његова нова збирка приповедака „У туђем животу“ чији издавач је Српска књижевна задруга. У рецензији на сајту СКЗ пише: „Ово је збирка снажне и зреле прозе о људима које обликује ратна прошлост у бившој Југославији и историјске трауме, али и породичне тајне и љубавни ломови. Срђан Милићевић пише смирено, прецизно и дубоко, стварајући приче које дуго остају у читаоцу“. О свему томе разговарамо са Срђаном.
Рат је често тема ваших прича или је у позадини догађаја…
– У Сарајеву је 1992. било близу двеста хиљада Срба, на стотине врсних музичара, лекара, бизнисмена, уметника… И онда их је један рат помео не осврнувши се на њихове карактере и таленте. Ко је главни јунак у тој нашој причи из 90-их година? Ни Здравко Чолић ни Владо Премец већ историја и рат. И зато су историја и рат моји главни јунаци или главна боја на платну. И не само у овој збирци већ у већини мојих романа и прича.
Свака од прича посвећена је некој вама блиској личности…
– Не кријем да сам опседнут Андрићем и да многе појаве, укључујући и сопствени унутрашњи живот, тумачим кроз његов поглед на стазе, лица и пределе. И за ову одлуку „крив“ је овај геније. Када је добио Нобелову награду за књижевност окупљеним новинарима Андрић је рекао, отприлике, следеће: све ово што се дешава и што бисте ви хтели да ме питате вероватно се може свести на следеће – шта осећам, о чему мислим и шта ћу урадити? Осећам велику захвалност према Шведској краљевској академији која ми је доделила признања, једноставно и искрено је одговорио. О чему мислим? О свим оним људима који су ми помогли да стигнем до овог признања, а ја им се никада ни речју ни делом нисам захвалио. Тако је говорио велики Андрић и то ме је преломило; приче сам посвећивао особама које су подржавале моје писање или су на неки начин повезане са основном идејом приче. Неке, као Косту Којовића, срео сам два пута у животу, али он је, тако су ми рекли, пре 15 година купио десетак мојих књига „Обећања земља“ и делио их познаницима. На тај поступак се мора некако одговорити, а како другачије него неком причом.
У причи „Сузе прадедовске“ као да недостаје та завршна увезаност…
– Много тога сам хтео рећи овом причом, али поједностављено: нико око себе нема тако дубоке, занимљиве и тешке приче као лекари. Они људе гледају када им је најтеже, а у муци се душе најбоље виде… Хтео сам, можда, охрабрити и друге лекаре да забележе приче које круже око њих и да их на тај начин сачувају од заборава.
Не може човек бити сретан, ако му је дете несретно, пише у једној од прича…
– Све наше улоге у животу су тешке и захтевне. Данас ми се чини да је улога родитеља најтежа: за све си одговоран, а у суштини ништа не зависи од тебе. Премда до јуче ми се чинило да је најтеже бити незаштићено дете. Или сиромашан студент. Изгледа, најтежа је она улога коју тренутно играш… Питао сам једанпут свог сина: „Шта је за тебе идеалан родитељ?“ Одговорио ми је без пуно размишљања: „Родитељ који се не меша у собни, школски и виртуелни свет свог детета.“
Стиче се утисак да у љубави мушкарце описујете као слабе и несигурне, а жене као превртљиве и непредвидиве…
– Немате ви проблем са Сократом већ са чињеницама, говорио је отац филозофије. А проблем је изгледа следећи: и мушкарац и жена су полигамни, а да би били срећни у љубави морају бити моногамни. До сада су разне цивилизације кроз разне епохе успевале да жену натерају или убеде да треба да буде или остане, од првог контакта до гроба, моногамна. Онда се десило наше доба са свим сексуалним слободама. На тој заврзлами или експерименту дешавала се драма моје генерације. Колико је тај удар на морал настао нагло и поцепао многе личности можда најбоље говори филм „Сјај у трави“ из 1961. У тој љубавној причи говори се о гимназијалки која је лудо заљубљена у момка из школе и која је после раскида везе завршила на психијатрији, а раскинули су јер она „мора“ невина ући у светињу будућег брака. Само тридесетак година касније у неком Крагујевцу или Сомбору то више није велика тема. Међутим, историја нас учи следећем: све породице, сва друштва и све цивилизације почну пропадати када се ослободе сексуалних забрана.
Где налазите инспирације за своје приче?
– Никада не знам када ће нека анегдота, неки савет, кафанска причица или свађа у комшилуку постати семе за причу. Ти осетиш да је одзвонило у теби, али има пуно муке или лепоте на том путу од клице до плода, у оном што се зове „милост уобличења“. Углавном, трудим се да живот, та тајна над тајнама, буде увек у средишту и да читаоца изненадим нечим јако познатим.
Шта читате и колико књиге које прочитате утичу на ваше писање?
– Читање и писање су две радње истог литерарног значаја – претпостављам да је ово већ неко рекао. Није лако пронаћи праву књигу, а ја припадам онима који тешко остављају књигу коју почну да читају. И то некада зна бити проблем. Зато се углавном држим класика. Тренутно су ми на столу „Идиот“ од Достојевског, та каша од ликова (избројао сам да је на две странице укључио 17 ликова), али када он спусти своје сонде до дубина где нико пре њега није долазио све му опростите. Тако ме овај геније неки дан помирио са старошћу за коју један од ликова на самрти каже „цвету памети моје, сит дана проведених на земљи, сретан што сам испунио тајну“. Онда поново читам „Дневник о Чарнојевићу“. Просто је невероватно да је Црњански написао онакву књигу са двадесет пет или шест година. Божије давање. Паралено читам и „Заставе“ од Крлеже, који дрско, али интелектуално надмоћно оре ову нашу балканску њиву.
Да ли читате актуелне домаће писце и шта мислите о њиховим књигама?
– Читам. И не знам шта рећи… Да ли ће ико преживети своје време? Тешко је рећи где је проблем. Можда једноставно „није лако родити везира“. Писац као Андрић појави се једном у 300 година. Као и Новак Ђоковић. Можда у наредних хиљаду година нећемо имати тенисера који ће бити међу десет најбољих на свету. Данас се књижевни живот своди на: тај и тај добио ту и ту награду. А када питаш да ли је неко читао: мук. Никако да се појави књига коју ће ми донети пријатељ и рећи: прочитај ово, памет помера. Данас је свим писцима опсесија како доћи до књижевне награде, а не како доћи до читаоца који је, у суштини, мера свих мера. И зато смо стигли ту где смо – данас нема писца који се чита и чије се књиге ишчекују. Мало дух времена, мало поремећај у вредновању. Високом књижевношћу проглашавају се некакве стилске вежбице и бесмислено цеђење језика и форме. А приче нигде? Заборавља се да је све почело и завршиће се у причи. Некада на гувну или око ракијског казана, данас у самоћи собе или на широким булеварима, али увек са потребом да се добри људи опчине, уплаше, насмеју или расплачу…
И.П.