AUTOBIOGRAFIJA TINE TARNER
Sreća je svaki dan života

Prošla autobiografska knjiga Tine Tarner (81) „Moja ljubavna priča“ nije još stigla do svih krajeva sveta, otkako je objavljena pre dve godine, a nova se upravo početkom decembra pojavila u prodaji, za sada samo na engleskom jeziku. Zove se „Sreća, to si ti: vodič za promenu tvog života nabolje“.

Slavna pevačica nesumnjivo zna kako da promeni život kada on zaluta u ćorsokak. U knjizi je opisala svoj način traženja sreće i prihvatanja sebe onakvom kakva jeste, put tamnopute devojčice Ane Me Bulok iz mesta Braunsvil, u američkoj državi Tenesi, do legende šou-biznisa koja se odrekla karijere i američkog državljanstva, zarad mirnog života sa sedamnaest godina mlađim mužem Ervinom Bahom na obali jednog švajcarskog jezera kraj Ciriha.

Opisuje kako je budizam izvukao iz siromaštva, depresije i očaja i otkriva sve o teškoćama koje su je pogađale i zbog kojih je i napustila scenu. Poznata je po bitkama koje je vojevala: neke je dobijala, neke je gubila. U detinjstvu – roditelji su je napustili. U braku – muž je zlostavljao. Pokušaj samoubistva (1968) bio je, smatrala je nekada, jedini način da više nema modrice oko očiju, polomljene kosti, iscepane usne i psihičke poremećaje – sve ono što joj je na bračnom jelovniku svakodnevno servirao muž Ajk Tarner.

Otkrila je budizam (1973), razvela se (1976) nastupala po hotelima da bi platila račune i preživela, a onda je stigao novi uspeh, najveći u karijeri (1984) sa solističkim albumom „Privatna igračica“. Kao poručena osveta bivšem za sve patnje koje joj je priredio i koji je u međuvremenu potonuo na dno. Pre više od deset godina (2009) prestala je da peva i drži koncerte. „Radila sam celog života i sada volim da gledam druge kako rade“, govorila je pevačica. „Za sve postoji vreme i mesto. Žurku treba napustiti pre nego što se završi“.

Biram ono što mogu

Mogla je da se posveti mirnom životu sa mužem Ervinom, nemačkim muzičkim producentom sa kojim se zabavljala 27 godina pre nego što su se venčali 2013. Ipak, serija drama i tragedija poremetila je penzionerske dane pevačice: šlog, nekoliko nedelja nakon svadbe (2013), visok pritisak, vrtoglavice, tumor creva (2016), otkazivanje i transplatacija bubrega (2017), smrt starijeg sina (2018). Sve u poslednjih pet godina.

Samo što bih se zapitala da li je došao kraj mojim mukama, pojavila bi se nova. Ipak, preživela sam – kaže Tina danas. – Imala sam pomoć, ali ne mislim na uspeh ili novac, mada mi toga nije nedostajalo, već na moj duhovni život. On mi je pomogao. Sreća ne zavisi od materijalnih stvari koje posedujete, jer one se menjaju. Prava radost počinje sa saznanjem da je sreća to što ste živi. Svako ima potencijal da u sebi otkrije mudrost koja vodi ka donošenju pozitivnih odluka i pravim izborima. Okolnosti u svom životu često ne možete da birate, ali možete način na koji reagujete na njih. Dugo svet nije bio ispunjen sa toliko besa i nesigurnosti kao danas, nikada toliko ljudi istovremeno nije bilo suočeno sa lošom srećom i zato sam želela da sa čovečanstvom podelim iskustvo, kako sam prelazila prepreke i izlazila iz užasnih situacija kao pobednik. Kada sam ja to mogla, znam da mogu i svi drugi.

Ulazak u Pakao

Mala Ana Me je tokom Drugog svetskog rata brala pamuk i jagode u poljima svog rodnog Tenesija i nije mogla ni da sanja da će se jednog dana rukovati sa britanskom kraljicom. Na svet je došla 26. novembra u memljivoj podrumskoj prostoriji bez prozora, u lokalnoj bolnici, jer je to bilo mesto predviđeno za porođaje crnih žena. Belkinje su decu rađale na drugom mestu, svetlom i čistom, te 1939. godine. Dom Ane Me bio je ispunjen mržnjom i devojčicina majka Zelma ga je konačno napustila zauvek kada je Ani Me bilo jedanaest godina.

Ubrzo je i njen otac Flojd otišao, a brigu o detetu preuzela je rođaka iz gradića Natbuš koja to neće dugo raditi: ubrzo će poginuti u saobraćajnoj nesreći. Ana Me je utehu našla u muzici koju je slušala kada bi putujući gospel, džez i bluz muzičari, prolazili kroz Braunsvil i svirali u crkvi ili nekom restoranu. U jednog od muzičara, saksofonistu Rejmonda Hila, zaljubila se i sa njim dobila sina Krega.

Imala je tek osamnaest godina. Susret sa drugim muzičarem bio je sudbonosan. Bio je to Ajk Tarner. Pozvao je da se priključi njegovom orkestru „Kraljevi ritma“. Dao joj je svoje prezime na venčanju, posle venčanja joj je promenio ime u Tina i zajedno su dobili sina Ronija. U njihov kalifornijski dom pristigla su i dva sina iz Ajkovog prethodnog braka. Svako je usvojio dete onog drugog pa su tako Tina i Ajk imali četvoricu sinova.

Pevačica otkriva da je, čim je rekla „da“, posumnjala da je kročila u pakao. Venčali su se 1962. u Meksiku, a muž je odmah odveo da to proslave u jednu javnu kuću u ozloglašenom pograničnom gradu Tihuani. Tamo je na pozornici jedan impotentni muškarac pokušavao da vodi ljubav sa striptizetom, pred publikom. „Sve vreme sam se osećala bedno i poniženo, ali nisam imala kud. Nismo mogli da odemo dok Ajk ne kaže da idemo, a on se baš dobro zabavljao“, piše Tina.

Izlazak iz Pakla

Osim sinova i muzičkih hitova, od Ajka, sve više tonulog u alkohol i kokain, dobijala je i batine: Pokušavala sam da ne postanem luda tako što sam se prilagođavala njegovom ludilu“, piše pevačica. Ipak, Ajkovo zlostavljanje i neverstva doveli su je do tačke kada je pre jednog nastupa popila pedeset tableta za spavanje, sa željom da prekrati muke zauvek. Muzičari su, kada su videli da je nema na bini, otišli u garderobu i našli je bez svesti.

Kada se u bolnici probudila, kaže u knjizi, bila je razočarana u početku. Kasnije je rešila da promeni nešto u životu, ali nije znala šta, sve dok joj jedan član orkestra nije rekao da proba sa pevanjem budističkih bajalica. Pomislila je da to rade hipici, ali se predomislila kada je jedan od sinova doneo u kuću ploču sa bajalicama i predložio da peva poznatu mantru japanskog budizma „namu-mjoho-renge kjo“ („poklonjenje Lotosu Savršene Istine“).

Prema verovanju, ovi stihovi čine nas sposobnim da prikupimo svu svoju mudrost i njom pobedimo loše stvari koje napadaju naš život – piše Tina kojoj muž tada nije dozvoljavao da izlazi iz kuće sama i ide na skupove budista. Zato je njihov sin Roni dovodio budiste u kuću. Novostečena duhovna snaga pokrenula je Tinu da preseče lance kojima je bila vezana. Otišla je od kuće (1976) i zatražila razvod.

Razvod je bio težak, ali joj je pevanje budističkih mantri pomoglo da prođe nepovređena kroz taj period. Ajk je slao svoje drugove da zastrašuju odbeglu Tinu: zapalili su automobil njene prijateljice kod koje se sklonila i pucali kroz prozor kuće u kojoj su živele. Često su spavale na podu ili iza ormana, izbegavajući da duže budu pored prozora.

Te budističke bajalice iz 13. veka pomogle su joj i više decenija kasnije kada se suočila sa moždanim udarom, tumorom i otkazivanjem bubrega. „Ništa nije moglo da me uzdrma na duži rok“, piše ova pobednica života. „Sve bolesti sam savladala jačajući svoj duh“.

Većina ljudi me doživljava kao energičnu osobu koja je uvek u pokretu, a zaista sam bila takva. Dijalize zbog otkazivanja bubrega prisilile su me, prvi put u životu, da satima sedim na jednom mestu. Tada sam imala vremena za razmišljanje, postavljala sam sebi pitanja koja sam izbegavala tokom života. Shvatila sam da život ima načina da otrov pretvori u lek, loše u dobro. Ubeđena sam da sam sve što mi se dogodilo preživela sa razlogom, a taj razlog je možda i ova knjiga u kojoj ljudima govorim svoja iskustva kako bi iz njih nešto mogli da nauče“.

Zavela budućeg muža

Uspela je tako da utiša i glasove u glavi koji su joj tokom detinjstva i mladosti govorili da je kao žena neprivlačna, „da izgleda kao muškarac sa nogama poni konja“.

U Natbušu za mnom niko ne bi okrenuo glavu, jer su muškarci voleli okrugle žene, a ne građene kao poni, a kad god bih pogledala u svoje noge ja sam videla ponija. Kasnije sam iskoristila to što mi je Bog dao, uz pomoć perika i ruža za usne, ali biti seks-simbol nikada nije bio moj cilj! Čak mi se i ne sviđa kada je na sceni neko previše seksualan. Više sam se trudila da se dopadnem ženama, zato što sam znala da ako osvojim žene, mušakrci će doći za njima.

Kasnije će te noge postati zaštitni znak njenih postera, koncerata i strastvene igre na pozornicama širom sveta. One će je dovesti i do muškarca njenog života. Ervina Baha je srela 1985. na aerodromu u Nemačkoj dok je krstarila svetom u okviru turneje. Odmah je osetila bliskost sa njim.

Rečenica „ljubav na prvi pogled“ mi nikada do tada ništa nije značila, ali sam osetila neku struju u telu kada sam upoznala Ervina. Seks mi uopšte nije bio važan, mogla sam da živim i bez njega, ali je u njemu postojalo nešto što me je privlačilo, jednostavno sam htela da budem bliska sa njim. U detinjstvu nisam imala ljubav, od muškaraca sa kojima sam bila nisam je imala, ceo život mi je do tada prošao bez prave ljubavi. Trebalo mi je da osećam da me Ervin voli i, ako treba da učinim prvi korak, bila sam spremna. Ja sam predložila da vodimo ljubav.

Za Baha se udala tek posle gotovo tri decenije 2013. u Cirihu, kada je već dobila švajcarsko državljanstvo, naučila nemački jezik i odrekla se američkog pasoša. Ervin je njena srodna duša i u životu i prema pravilima budizma: na spratu njihovog luksuznog doma na obali jezera imaju praznu sobu sa drvenim oltarom gde svakodnevno oboje pevaju bajalice i meditiraju.

Bez zazora govori ljudima da je nedavno proslavila 81. rođendan upravo zahvaljujući mužu koji joj je dao jedan svoj bubreg kada je njoj bio potreban pre nekoliko godina. „Kada mi je ponudio svoj bubreg zabrinula sam se za njega i probala sam da ga odgovorim objašnjavajući mu rizik koji oboje preuzimamo time, da treba da misli na svoju budućnost… a on mi je rekao da je moja budućnost njegova budućnost. Mnogo sam se plašila za njega. Na sreću, već prvog dana posle operacije bio je raspoložen, a nekoliko meseci kasnije ponovo je seo na svoj motor“.

Ona danas ovako govori o svojoj majci: „Napustila me je kada mi je bila najpotrebnija, mislila je da je moj nasilni muž zaslužan za uspeh koji smo imali u muzici i nije htela da vidi rane koje je ostavljao na mojoj duši, opekotine od vrele kafe kojom me je polivao ili moj nos koji mu je služio kao vreća za boksovanje. Koliko sam puta osetila krv kako mi klizi niz grlo dok pevam! Jednom mi je polomio i vilicu. Tek decenijama kasnije, kada sam postala uspešna i bez Ajka, shvatila je da nešto vredim. O mami sam brinula do kraja njenog života“.

Pokušava da shvati

Oprašta i pokojnom mužu Ajku zbog nasilja koje je sprovodio nad njom i uspeva da živi sa bolom koji nikada neće minuti zbog smrti prvog sina Krega. Imao je 59 godina i nije mogao da se nosi sa svojim mentalnim slabostima, depresijom, usamljenošću i alkoholizmom koji su ga doveli do samoubistva pre dve godine:

Još pokušavam da shvatim zašto je to uradio. Još ga vidim kao dete od dvetri godine, koje dolazi da mi sedne u krilo kada se vratim kući sa turneje, ali mu Ajk naređuje da ode u svoju sobu. Mislim da u svom malom mozgu nije mogao da nađe reči kojima bi kazao koliko mu majka nedostaje i možda ga je to progonilo do kraja života. Manje od mesec dana pre nego što je oduzeo sebi život zvao me je da kaže kako je konačno srećan, da je preuredio stan, da postoji žena u njegovom životu, ali tokom našeg poslednjeg razgovora rekao mi je da samo želi da čuje moj glas i smeh, da mu ja značim mnogo kao podrška, kao i moji saveti. Mislim da je time pokušao da mi kaže „zbogom“, samo što ja to nisam shvatila. Prema budizmu, čovek odlazi sa planete i vraća se na nju da živi sve dok taj život ne bude kako treba, srećan. Sigurna sam da će sledeći život moje bebice biti mnogo lakši. Mislim da je sada na dobrom mestu“.

Nekoliko stvari koje su pripadale njenom sinu uzela je da u svojoj kući napravi mali oltar posvećen njemu, a Kregov pepeo, po njegovoj želji, prosula je sa palube broda u okean, nadomak obale Kalifornije, zajedno sa jednom crvenom ružom.

Tina podseća čitaoce knjige da svako, tek kada se suoči sa blizinom smrti, shvata koliko je život kratak. Savetuje nam da izađemo iz svojih (lažno) udobnih balona i spustimo gard prema drugim ljudima:

Moramo da se probudimo kako bi zajedno našli rešenje za stvari koje truju našu planetu i naše živote, sistemski rasizam i homofobiju, drastične klimatske promene, pandemiju virusa, korišćenje fosilnih goriva, nuklearno oružje, proizvodnju plastičnog otpada i mnogo toga još. Moje godine i moje zdravlje zahtevaju da uvek budem blizu svog doma, ali to nije ništa u poređenju sa onim kako dramatično drugi ljudi prolaze kroz ovaj period, oni koji su izgubili drage osobe ili sve što su posedovali. Mogu svima da poručim, iz svog iskustva: koliko god mislite da ste zaglavljeni u večnoj zimi i da proleće nikada neće doći, kada izaberete nadu umesto očajanja, naći ćete mir bez obzira šta se oko vas događa. I sigurna sam da je proleće tu, iza ćoška, kao i kraj pandemije koja nas je naučila da više cenimo svakodnevni život“.

Priredio Srđan JOKANOVIĆ