Plaćam vodu, skupljam kišnicu

Srpske jezičke nelogičnosti

 

Piše Goran hadži-Boričić,profesor srpskog jezika i književnosti

 

Narodna poslovica kaže: koga zmija ujede, taj se i guštera plaši; ko se (kuvanim mlekom) opeče, taj i u (hladan) jogurt duva… Sasvim je sigurno da ima još različitih oblika/varijanti kojima se iskazuje ova velika mudrost. Koga su jednom opomenuli da se ne kaže ja bi nego ja bih, taj danas govori mi biHsmo… voleli da govorimo pravilno, na primer. Koga su na vreme upozorili da se ne kaže fala nego hvala, taj se popravio i više se ne pita šta mu Hvali… A koga su onomad poslednji put upozorili da se ne kaže zadnji put, taj izlazi iz autobusa isključivo na “druga i ostala vrata“.

Neposredan povod za ovakva razmišljanja je objava u vozilima beogradskog javnog prevoznika, koja izgleda baš kao da ju je sastavljao neko koga su mnooogo opominjali. Navešćemo samo neke njene delove (u zagradi je dato kako bi trebalo da izgledaju):

– Putnici koji imaju bilo koji simptom respiratorne infekcije moraju odustati od vožnje vozilima JPPP (Putnici koji imaju bilo koji pokazatelj disajnih smetnji, moraju odustati od vožnje vozilima Javnog preduzeća za prevoz putnika)

– Ulazak putnika u vozilo je na prva vrata, po principu “jedan po jedan“ (Putnici mogu/treba da uđu u vozilo isključivo na prednja vrata, i to jedan po jedan);

– Izlazak putnika je na druga i ostala vrata (Molimo da za izlaz koristite srednja i zadnja vrata);

– Obavezno je validiranje vozne isprave pri svakom ulasku u vozilo (Pri svakom ulasku u vozilo, obavezno overite svoju kartu).

Koliko putnika, svakoga dana, pročita ovaj napis? Često i po nekoliko puta, nehotice, nemajući drugog sadržaja koji bi im privukao pažnju. I koliko njih, obuzeto vlastitom mukom, nesvesno usvaja ovakav način izražavanja – neprirodan, birokratski i iznad svega netačan? Sastavljač tog teksta je u jednu objavicu od pedesetak reči turio sve strane reči i rečenične konstrukcije za koje zna! Nikada nije naučio kada se kaže prednji i zadnji, a kada prvi i poslednji, pa se odlučio za neko treće rešenje. Tako su, onomad, jedni roditelji uporno pokušavali svoje dete da nauče da kaže “r, kao ručak“, a ne j, odnosno “jučak“. Kada mu je dosadilo, mališan ih je pogledao u oči i odlučno odrezao: – Jelo! Šta reći?

. . . . .

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju