Сви су гледали претходних дана у небо, а одозго – веје ли веје. једни моле бога да стане, други се радују и навијају за још. У градовима житељи гунђају и пешаче јер градски превоз не ради, на планинама запослени трљају задовољно руке, а гости уживају у снегу до појаса, белини и тишини
Колико тога има горе, одакле више пада? – рече недавно у Нишу у једном репортерском запису радник комуналне службе. Стоји у снегу до колена, заб’о лопату испред себе и немоћно шири руке. А ни слутио није да ће сутрадан његов вапај да буде још већи. Да ће да стоји у снегу готово до струка и да моли Свевишњег да, ако душу има, стане са засипањем града. Он моли, а житељи гунђају, па и псују, јер је град блокиран па свуда морају пешице.
Падај, падај, падај… Тог истог дана, као и пре и после тога, том истом снегу, односно његовој количини неко други се радовао. Више него ичему. Од тог снега туристичким посленицима стационираним на планинама зависи сезона. Јесте да сада топова за снег има, па га машине направе ако Бог не буде издашне руке, али никад то није исто. А и оснежавање кошта. Треба забелети целу планину. Овако, све је пало с неба. За џабе.
Наставак прочитајте у броју 3132.