Рупе у туцаником насутом паркингу поред невеликог ресторана попунила кишница. Прохладно је, сипи. Унутра, син власника ресторана дочекује госте. Студира у Косовској Митровици, али сваки слободан тренутак проводи у породичној кафани. Воли Пазар, али воли и ово место удаљено десетак километара од града. Каже, откако је на десној обали реке Рашке изграђено туристичко насеље, живнуо је цео крај. Сада је много више оних који дођу да обиђу ово споменичко подручје које чине остаци Старог Раса и Трговишта, а недалеко је и манастир Сопоћани.
Кишица стаје, ваља кренути ка циљу. А то је брдо Градина на чијем се врху налазе остаци старог Раса. Дрвени мост преко реке почетак је те стазе дуге мало мање од километра. Али, да би се савладала та раздаљина потребно је и времена и кондиције. Јер, успон је поприличан.
Лепо изгледа то Туристичко насеље „Рас“. У живописном је амбијенту, на ушћу Себечевске реке у реку Рашку. Могу овде гости да се одморе, нешто попију, презалогаје, дечица имају где да се поиграју. И да се диве пастрмкама које пливају у невеликој фонтани.
Шумски пут расквашен, ноге клизе. И журе, јер облаци прете. Време је нестабилно, а син власника кафане рече пре поласка да горе, на Градини, итекако зна гром да удари. Стаза је лепо обележена, има и клупа за одмор. А први прави одмор је такозвани Пећински манастир. То је источна страна градинске литице, мештани је зову Вилин разбој. У тој поткапини налазе се остаци цркве, научници кажу да је реч о некадашњем манастиру посвећеном архангелу Мијаилу. Систематским ископавањима обављеним од 1973. нађени су остаци пећинског манастирског комплекса, односно цркве, житнице, цистерне и одбрамбеног зида. Све то видљиво је и сада захваљујући конзерваторским радовима који су обављени 1980-81.
Научници су готово сигурни да је овај комплекс саграђен крајем 12. столећа, а осим уломака фреско малтера који су нађени приликом истраживања цркве и који су доказ да је светиња била осликана, на литици поред цркве био је фрескописан лик архангела Михаила. Стручњаци претпостављају да је у монашким испосницама, а овде их има у околним пећинама, обављана преписивачка делатност, чак, кажу, има индиција да је овде писано и чувено Вуканово јеванђеље, које је поред Мирослављевог јеванђеља најзначајнији споменик српске писмености с краја 12. века.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању