Београд опасала магла, густа, тешка, ни да из куће изађеш, а камоли на пут. Јутро као из хорор филма. Од Београда, Ибарском магистралом, до Диваца једва смо се кретали. А у Дивцима као да је неко подигао ролетну, обасјао сунцем каљави пут пун рупа. Некако се доваљасмо до Ваљева, па преко Причевића, најлепшег села у Србији (јер је моје и обожавам га), дођосмо и до Осечине. На семафору скренусмо десно, не зато што смо знале пут и где идемо, него ми то некако било логично.
– Извините, где је овде вуновлачара? – зауставиле кола и питамо редом, док нас људи гледају бело, слежу раменима, одмахују главом.
– Каква вуновлачара, па то је затворено иииихај – одмахује руком један од пролазника, док иза његових леђа, онако срамежљиво, знајући да није питан други се уплиће у разговор.
– Има један што ради, ал’ он то у својој кући. Идите до школе, па прођете школу, цркву, преко мостића идете лево и ту вам је вуновлачара.
После десетак оних „затворено је“ и „немају појма“, ово нам дође мелем за уши. И све би било у реду да после школе и цркве нису била „од извора два мостића“ и опет стани, и опет питај, и опет исти одговори.
– Немам ти ја појма да овде има вуновлачара – каже Осечанин силазећи са мердевина јер га прекидосмо у раду, а он већ почео да маши глинерицом струјне жице које је проверавао.
– Мићоооооо! – виче комшију. – Знаш ли ти где је та вуновлачара?
Ми, на сред улице, стојимо, отварам један прозор, па други, слушам једног и другог, све нам се помешало.
– Идеш сад до оне жуте табле, ту скренеш лево, дођеш до црвеног коцкастог пикапа испред куће и ту станеш, ту је вуновлачар – коначно је допрло до мозга. Некако се докотрљасмо до двоспратне куће на чијој капији, чисто као знак распознавања, стоји окачен џак вуне, а на уласку у гаражу у којој је машина смештена – клип кукуруза, белог, оног од кога је пројно брашно најукусније. Поред кукуруза табла руком исписана „Вуновлачарска радња – Гавриловић Мирко“. Чувши нас, јер је управо угасио машину која ради само једном недељно, и ми смо баш тај дан дошли, домаћин изађе да нас дочека.
– Е, стигосте! Како сте ме нашли? – пита отварајући врата док се пред нама указа чудо технологије тридесетих година прошлог века. Тек што се поздрависмо Мирко укључи вуновлачару, а она ради, чешља као да је тек купљена. За трен ока, просторија се напуни прашином, од буке не чујемо једни друге, наочаре забелеше, а црна мајица више није била црна.
– Ауууу, па пако ви у овим условима радите – једва проговорисмо. Мирко се смеје, улаже вуну, каже навикао.
– Ово је сад мало прљавија вуна, у ствари није добро испрана. Све су вам то стари људи, једва некако успеју да оперу, па ми после буде жао да им вратим. Како кад су једва живи, а ово им дође као разонода, вежба за прсте. Кад је оваква вуна некад морам и два пута да прођем, буде пуно прашине, али ипак рашчеља. И, да вам кажем, ово је лакши део посла. Најтеже је у ствари припремити машину. Има шеснаст ваљака, треба сваки скинути, очистити, вратити, а ја више нисам тако млад. Ипак, не бих овај посао оставио ни за какве паре. Кад једном почнеш, чини се, док не очешљаш сву вуну овог света не би прекинуо.
Текст и фотографије Љ.З. Томић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању