Рођена је у абаџијској породици Владимира Ристића, Зорица се удала за Љубишу Стојановића, грнчарског мајстора са којим се познавала читавог живота, јер су њихове породице живеле једна до друге у тадашњој Љубостињској улици у Трстенику.
– Када је Љубиша трагично настрадао 1974. године, његова породица – супруга Зорица и два мала сина, Саша и Зоран, остали су без прихода. Тада, Зорица улази у породичну грнчарску радионицу и на себе преузима овај тежак и веома захтеван посао. Мада је сасвим сигурно била упозната са основама грнчарског заната, гледајући свог супруга како ради, морала је да научи читав поступак израде земљаних посуда, од обраде и мешења земље, преко обликовања посуде, сушења, печења, украшавања, каже др Јелена Вукчевић, историчарка из Музејске збирке.
Али, да би и законски могла да се бави занатским послом, Зорица је морала да положи стручни испит пред Комсисијом за стицање звања грчарског мајстора коју је образовала Скупштина општине Трстеник. Испит, одржан 17. марта 1975, састојао се из практичног и усменог дела. Практични део Зорица је полагала у својој радионици, где је пред Комисијом показала да је савладала читав поступак израде посуде, а усмени део је полагала у данашњој згради Општине Трстеник. Међу члановима Комисије су били Војислав Маринковић из Велике Дренове и Милован Стојановић Мис из Врњачке Бање, веома виђени грнчарски мајстори.
Зорица је годинама касније, када је отишла у пензију, сведочила о томе да су јој руке крвариле због ситног камења у земљи коју је обрађивала на грнчарском точку и да је одбила једну девојку која је долазила код ње и молила је да је научи занату, јер је „грнчарство претешко за жене“.
– Након Зоричине смрти 2024. године, њени потомци су Музејској збирци у Трстенику поклонили 120 предмета, које је она израдила и на којима се види њена мајсторска вештина. Прилагођавајући се времену и тржишту, поред традиционалних грнчарских судова, ибрика, ћупова и тестија, Зорица је правила предмете који су били атрактивни и као поклони и као сувенири: свећњаци, вазе, бокали, пиксле, чаше за јаја, комплети шољица за кафу, тањири, саксије… – истиче др Вукчевић.
Своје занатске производе, Зорица је продавала у Врњачкој Бањи, али није пропуштала да изађе и на вашаре у Трстенику.
Према Јелениним речима, на сачуваним предметима се виде трагови грнчарске традиције пиротских мајстора грнчара, традиције коју је Зорица наследила из радионице свог мужа Љубише, али и трагови утицаја грнчарства из Злакусе – Трстеник је био место судара ове две грнчарске школе. Поред традииционалних начина израде и украшавања земљаних посуда, на сачуваним предметима је уочљив и Зоричин особен стил израде и осликавања предмета, а посебно коришћење светло плаве боје које нема на старијим посудама које се чувају у збирци грнчарије Музејске збирке Трстеник.
Текст и фотографије Живомир Миленковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању