Последњих година, по обичају, има превише филмова на Фесту за које готово да нема места у салама и слободним терминима гледалаца, нејасно су дефинисани програми који се у знатној мери преклапају, а ове године су се, приде, преклапале жеље и надлежности људи задужених за наш филмски фестивал. Зато, никада раније Фест није тако касно изашао са програмом и почетком продаје карата (две недеље пре отварања) и никада се није догодило да се не уприличи прес-конференција на којој ће се организатори испричати са новинарима о свему што је било и што ће бити. Гости су, за сада, сведени на минимум – двадесетак Балканаца и понеки залутали Европљанин. Али, када је већ исто тако било и за прошли – јубиларни, педесети Фест, није требало више очекивати ни овог пута. Ипак, у тој папазјанији једина позитивна ствар је што има добрих филмова, само што је права уметност пронаћи их. Овом приликом предлажемо вам неколико наслова.
НОСТАЛГИЈА
Вулкан његовог детињства
Дивна прича коју је написао и режирао Марио Матоне била је један од најбољих филмова приказаних на Канском фестивалу. Оригинална, емотивна, вешто снимљена и, за разлику од већине мелодрамских филмских сећања, ова има и трилерске напетости. Главни јунак је давно напустио родни Напуљ. У Каиру се оженио, изградио дом и каријеру. У Напуљ се враћа ради мајке на самрти. Остаје неко време, али мора да напусти стан у коме је одрастао. Лута градом који више не препознаје. Места којих се сећа више не постоје, улицама владају банде којима једино покушава да се супротстави локални свештеник. Некада давно, пре него што је отишао за Каиро, и он се дружио са тим локалним мангупима. Али, романтични призори жестоких момака који возе моторе без кацига и дивљају улицама сада су само сећање. Жестоки момци постали су много жешћи. Ово није филм о мафији, она је само оквир у коме се дешава прича о пријатељству и неиспуњеним обећањима. То је бајка о Напуљу и његовој прошлости које град не може да се ослободи. Та прошлост може трагично да се понови, баш као што сталне претње о понављању историје долазе и од оближњег вулкана Везува. Дими се и грмуцка, тек да нас подсети да је ту и да опет може да удари. Крај филма је за многе неочекиван. А магији целог дела доприноси и харизматични глумац у главној улози Фавино Пјерфранческо, кога смо последњи пут гледали у „Издајнику“ Марка Белокија.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању