Наша саговорница Јована Мандић по струци је физиотерапеутски техничар, ускоро и струковни терапеут, позив који, како каже, носи посебну тежину, али и велику одговорност. Рад са људима за њу није само посао, већ свакодневни сусрет са туђим причама, боловима и надама, што ју је научило стрпљењу и емпатији. Ипак, паралелно са професионалним путем, негује још једну велику страст… путовања. Управо на путу, истиче, открива своју слободнију, храбрију и радозналију страну. Привлаче је нови градови, другачији менталитети и обичаји, али највише разговори са непознатим људима који, макар на кратко, постану део њеног личног мозаика успомена. За Јовану сваки печат у пасошу представља малу победу, доказ храбрости да крене, истражи и доживи свет изван граница свакодневице. Своје доживљаје, емоције и искуства бележи и дели на инстаграм профилу @jovana_mandic_ који је постао њен мали дневник путовања.
Када и како се код вас родила љубав према путовањима и шта вас данас највише мотивише да стално откривате нова места?
– Љубав према путовањима родила се још у мом детињству, на летовањима на која су ме мама и тата водили сваке године. Сећам се тог узбуђења пред полазак, паковања кофера и осећаја да ме чека нешто ново, другачије и узбудљиво. Како сам расла, расла је и та потреба да откривам свет. Данас, више то не бих назвала само љубављу, то је постала права мала опседнутост. Путовања су за мене много више од промене локације. То је осећај слободе, тренутак када излазим из своје зоне комфора и упознајем неку нову верзију себе. Најсрећнија сам када сам ван граница своје земље, окружена људима које волим, било да путујем са момком, другарицама, родитељима или сестром. Тада заиста дишем пуним плућима. Иако имам тек 22 године, до сада сам посетила 30 држава, а свака од њих оставила је посебан траг у мом животу. Свако путовање за мене је нова прича, нова лекција и нови изазов.
Које је било ваше прво путовање и какве утиске и успомене и данас носите са њега?
– Моје прво путовање без родитеља био је магични Истанбул. Тај град ме је потпуно освојио енергијом, мирисима, бојама и топлином људи. Сећам се како сам први пут стајала испред Аја Софије и схватила колико је свет заправо величанствен и разнолик. Истанбул је град који је жив у сваком смислу те речи увек се нешто дешава, увек постоји нова улица коју нисте истражили. То путовање ми је дало храброст да наставим даље сама, да верујем себи и да се не плашим непознатог. И једва чекам да му се поново вратим.
Овога пута разговарамо о Стокхолму. Који вас је призор или утисак највише освојио када сте први пут закорачили у шведску престоницу?
– Највише ме је одушевио њихов однос према времену и уживању у тренутку, посебно традиција звана фика. У граду који је савршено организован и пун садржаја, они ипак застану. Седе, пију кафу, разговарају. Та њихова пауза није само кафа то је начин живота. Поред прелепог града и архитектуре, управо та једноставна филозофија уживања у малим стварима ме је највише инспирисала.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању