Поновни долазак у Стокхолм изгледао је као сусрет са старим пријатељем: прошло је неко време, али јаке емоције и срдачна добродошлица којом одише атмосфера овог града учинили су да све изгледа као да се растанак десио јуче…
Већ при погледу из авиона, пре него што и крочите у њега, овај јединствени град опчини вас својим пејзажем. Смештен на месту где језеро Меларен истиче у Балтичко море, Стокхолм се простире на 14 острва која су део Стокхолмског архипелага, сачињеног од око 24.000 мањих острваца. Наравно да град са толико воде и острва неодољиво подсећа на Венецију, па га зато често називају Северна Венеција.
Међутим, за разлику од оне праве Венеције, овде нема мириса мемле и устајалог ваздуха. Напротив, ваздух у Стокхолму необично је свеж, готово као да сте на излету у природи, а не у велеграду од око два милиона становника. Разумљиво, ако знамо да је из Стокхолма протерана сва тешка индустија, да је пушење на свим јавним местима забрањено, укључујући већину ресторана и пабова, да је погонско гориво градских аутобуса биодизел, да су и сами грађани већ у приличној мери преоријентисани на електричне аутомобиле, да се дословно сав отпад рециклира, као и да велики део буџета града одлази на очување животне средине. Стокхолм је за десет година успео да смањи емисију угљендиоксида за чак четвртину, а коначни циљ је да до 2050. године из града буду потпуно елиминисана фосилна горива. Знајући све то, као и чињеницу да је 2010. Сток-холм за све своје напоре и достигнућа на пољу екологије добио титулу Зелене престонице Европе, ипак сам била усхићена када сам својим очима видела нешто што је у другим метро-полама готово немогуће видети: зечеве који трче преко зелених градских површина и срне које вас посматрају из оближњег шумарка док седите у парку. Такав спој природе и велеграда заиста је ретко где још овако успешан.
Наставак прочитајте у броју 3148.