Нова школска година је многим родитељима почетак нове, или наставак старе „ноћне море“ и оправдане бриге. Не због оцена и учења, већ због бојазни да ће њихово дете бити следећа жртва све бруталнијег физичког, вербалног и социјалног вршњачког насиља, због којег су већ многи дечаци и девојчице дошли до ивице психичког, душевног, па и физичког растројства, утонули у депресију, безнађе или страх, које понекад води и до суицидних мисли. може ли се стати на пут овом алармантном понашању и имамо ли права да ћутимо?
„Ау, што је школа згодна/ лечи лењост и самоћу/ као да ми је кућа родна/ штета што не ради ноћу.“ Уз ову песму Љубивоја Ршумовића расле су генерације и генерације данас већ времешних људи, а певали су је од срца, јер школа је заиста била дивно место за одрастање, стицање знања али и врлина, пријатељстава за цео живот, али и за грађење здравог и моралног односа са људима из најближег окружења. Данас, на жалост, многа деца школу доживљавају као гладијатори арену, као место најстрашније тортуре, где се из дана у дан боре а опстанак. Али не због ненаучених лекција и лоших оцена, већ због ужасних понижења и малтретирања која трпе од својих другара из клупе, а главном по принципу „јачи тлачи“.
Наставак прочитајте у броју 3114.