Lebdeće zebnje
Strah i panika u doba pandemije

U ovoj planetarno novoj situaciji koja nas je sve zadesila, prirodno je da ljudi reaguju strahom. Razgovaramo o tome sa psihoterapeutom i supervizorom u oblasti racionalno-emocionalne i kognitivno-bihejvioralne terapije, profesorkom dr Gordanom Nikić, koja na početku ističe da je strah prirodan, ali strah koji pomaže prilagođavanju promeni koja je nastupila, kako bi ljudi zaštitili sebe i svoju porodicu.

Međutim, dodatno opterećenje u smislu stalnog razmišljanja o najgorim ishodima, većinu osoba dovodi u situaciju da se osete anksioznim, pa čak mogu da dožive i panični napad, iako im se to ranije nije događalo, kaže dr Nikić.

Kakva je razlika između straha, anksioznosti i paničnog napada?

Anksioznost je neka vrsta iracionalnog straha ili „lebdeće zebnje“, jer ljudi očekuju da će se nešto loše dogoditi u budućnosti, a da za to istovremeno nisu spremni. U slučaju straha ljudi su zabrinuti za svoje zdravlje i trude se da se zaštite. Panični napad, pak može svakome da se dogodi i ako se dugo ponavlja svrstava se u poremećaj anksioznosti, mada može da bude i epizoda neke vrste emocionalnog problema kod ljudi koji nemaju nikakvo psihičko oboljenje.

Kako ljudi sebe dovode u stanje panike i šta savetujete klijentima?

Telo svakog čoveka reaguje na isti način, kada mozak pretpostavi opasnost, pripremajući se za odbranu. Klijentima savetujem da tada urade deset vežbi stomačnog disanja, sačekaju deset minuta i anksioznost će proći. U suprotnom, ako osoba nastavi dalje da razmišlja, razviće se dodatni strah na kognitivnom nivou potkrepljen razmišljanjem da će se nešto strašno dogoditi. Ljudi onda nesvesno mentalno i misaono sebe dalje uvode u stanje panike, misleći da su životno ili mentalno ugroženi. Čim počnu da razvijaju takva razmišljanja, njihov adrenalin se još više luči, tenzije se povećavaju i u jednom trenutku imaju utisak kao da ne vladaju sobom. To je stanje paničnog napada koje nije ugrožavajuće kada se smire, samo što će posle toga osećati umor.

Koji su uobičajeni psihološki mehanizmi odbrane od straha od smrti?

Najčešće se koriste mehanizmi odbrane kao što su negiranje ili potiskivanje. Ljudi u najzrelijem periodu kada su radno aktivni ne razmišljaju o smrti, trudeći se da na konstruktivne načine prevladaju neumitnost takvog čina. Recimo, većina ljudi ulaže u svoje potomstvo ili se bave kreativnim radom. S druge strane, postoje i autodestruktivni načini kada ljudi unesrećuju sebe, koristeći narkotike ili ispoljavajući agresiju. Kod ljudi koji imaju fobiju od smrti, ta vrsta anksioznosti se može javiti u okviru različitih drugih problema, kao što je generalizovana anksioznost (panični napad) i kod osoba sklonih hipohondriji.

Kako se manifestuje izražen strah od smrti?

U svim situacijama može se javiti intenzivni strah od smrti i takvi ljudi su zaokupljeni detaljima. Recimo, oni kada gledaju filmove razmišljaju o najgorim ishodima (kako izgleda umreti sam, u mukama, biti nezbrinut, trpeti bolove). Radeći sa klijentima koji imaju ove probleme, primetila sam da ima onih koji su izratito opterećeni. Recimo, u slučaju generalizovane anksioznosti ima ljudi koji stalno razmišljaju o tome da će neko njihov bližnji umreti ili da su životno ugroženi njihovi kućni ljubimci. Jedna moja klijentkinja je govorila da čim ujutru otvori oči, odmah ima sliku da neko njen bližnji odlazi. Ta vrsta posebnog opterećenja, vezanog za procese umiranja, te osobe najviše potresa. Tako one sebe najviše uznemiravaju.

Na koji način je moguće izbeći katastrofične misli, poput „umreću“ ili „poludeću“?

Takve klijentove iracionalne ideje zamenjujemo racionalnim uverenjima. Recimo, kod paničnog napada je najvažnije da se osobe oslobode straha od straha i da prihvate simptome koje imaju. Ljudi koji odbijaju da prihvate simptome, rečima „ne smem ovako da se osećam i da paničim, ne sme ovo da mi se događa, morao bih ovo da sprečim“, ulažu napor kako bi zaustavili unutrašnje procese. Telo na realan strah reaguje uvek isto, tako što ga preplavi adrenalin, a misli su na površini i zovemo ih „greške u mišljenju“ jer čovek neke simptome pogrešno interpretira. Međutim, uverenja su dublja i mogla su da se formiraju u ko zna kom periodu života, pri čemu mogu da budu vrlo iracionalna. A ona u sebi sadrže i emocionalnu komponentu. Jedan moj klijent ima panični strah i čim vidi gavranove, umrlice ili suvo lišće on je odmah ubeđen da je bolestan i da će da umre. Zato je najvažnije da se intervencija napravi na nivou uverenja. Ljudima, čiji mozak godinama tako reaguje, potrebna je pomoć psihoterapeuta da bi naučili kako drugačije da rauzmišljaju u tim situacijama.

Da li menjanje uverenja podrazumeva, uslovno rečeno, „kopanje“ po prošlosti i da li je koren izraženog straha, možda u zanemarivanju od strane roditelja tokom odrastanja?

Iskustvo mi govori da deca koja su bila prezaštićena u ranom detinjstvu, pa nisu sticala iskustva niti su razvila „emotivne mišiće“, vrlo često reaguju anksiozno. Iracionalna uverenja mogu da potiču iz različitog perioda života, jer emocionalna memorija ne zastareva. Lično se bavim aktuelnim misaonim sadržajima, za razliku od nekih kolega koji imaju drugačiji terapijski pristup, koji se odnosi na „kopanje“ po prošlosti i uzrocima.

Kako konkretno sprovodite taj terapijski postupak?

Kada uverenja klijenta „stavimo na sto“, zajedno sa njim razmatramo da li su logična, istinita i da li je dobro da nastavi tako da razmišlja. Klijente učim da je mnogo bolje da kažu da nešto žele i da prihvate činjenice. Na primer: volela bih da nemam simptome anksioznosti, činjenica je da ih imam i ako je tako, smem da ih imam. Tim stavom, osoba će sebi pomoći da joj se telo i um smiruju, umesto da dodatno pospešuje svoje strahove.

Rilke je napisao: „Odbranio sam se od straha od smrti, celu noć sa sedeo i pisao“. U kojoj meri kreativni rad može da pomogne u savladavanju straha?

Mnoge teške emocije i psihološki konflikti mogu se, ako ne razrešiti, onda sagledati kroz kreativni rad. Kreativci i sami kažu da u ovom periodu najviše rade, upravo zato što imaju više vremena. Ali i ljudi koji nisu umetnici mogu da se posvete nekim aktivnostima kojima se do sada nisu bavili. Uvek je dobro da se prenese pažnja na nešto konstruktivno. Žene koje vode domaćinstvo kažu da su od kada traje korona, više puta „pretumbale“ kuću. Eto prilike da se manje brine, a više uposle ruke.

I veliki Remark je rekao da je čovek istinski srećan kada ga ne progoni strah, ali da čak i tada može da se smeje. Da li je, uprkos svemu, smeh lekovit?

Kada nam se dešavaju i najlošije stvari, nije naodmet da se našalimo sopstvenom stanju. Albert Elis, osnivač REBT pravca u psihologiji, u radu sa klijentima je koristio i humor, jer je smatrao da se tako klijenti bolje opuste i razumeju sebe, kao što bolje može i da im se prenese neka misao. Humor je svakako uvek od pomoći i u terapiji i u životu.

Piše Jasmina Vujadinović-Cvjetković