Једно од таквих скровитих, али чаробних места је и студио Лончич Поттерy у којем полазници из различитих делова света откривају уметност рада са глином. У срцу Љубљане, кроз мале групе и индивидуални приступ, полазници уче старе занатске технике, али и развијају сопствени уметнички израз. Оснивач студија, Вид Полончич, своју праксу гради на споју традиције, интуиције и иновације, настојећи да занат ослободи стереотипа и приближи га савременој уметности. Управо ту, у простору где се сусрећу тишина, фокус и креативност, борави и Орна Кунст, која кроз овај курс истражује како рад рукама може постати облик медитације, али и начин да уметност постане део свакодневног живота.
Орна, из свега што сте нам досад рекли, јасно је да је ваша страст према уметности огромна. Можете ли, ипак, за читаоце „Илустроване Политике“, приближити чиме се тачно бавите и шта вас инспирише?
– Осим што сам предавачица о здравим стиловима живота, обожавам све што могу да направим рукама. Тренутно припремам нову радионицу о јапанској методи декоративног ручног шивења, познатој као сашико. Бавим се медијским планирањем у Љубљани. Сликањем сам почела да се бавим са 16 година, под менторством Томажа Милача у Цељу. Иако се мој животни пут касније развијао другачије него што сам тада замишљала, уметност сам сачувала и наставила да је развијам кроз различите облике изражавања. Мој сан је био да постанем рестаураторка, али живот ме је одвео у другом правцу… и то је у реду. Управо тај креативни део мене данас ми помаже да у пословном свету проналазим добра и оригинална решења, посебно када треба превазићи изазове.
С обзиром на то да живите у Љубљани, како видите њену уметничку сцену? Шта је то што овај град нуди у културном смислу, а што вас највише инспирише и подстиче на стварање?
– Када сам почела да студирам у Љубљани, мислила сам да ћу за неколико недеља успети да упознам читаву уметничку сцену, али сам се преварила. Данас, скоро 18 година касније, могу са сигурношћу да кажем да уметност и даље откривам на сваком кораку. Моја највећа инспирација, када је реч о култури и уметности, јесте Васја Штукељ. Он је професор историје и филозофије, перкусиониста који ме је инспирисао својом ширином духа и разумевањем света. Кроз разговоре са њим уметност доживљавам као непрекидан ток идеја, култура и осећања. Понекад сретнемо људе који нам не само промене поглед на свет, већ му помогну и да заблиста. Пре неколико недеља била сам на једном барокном концерту, а неколико дана касније упознала сам њихову вокалисткињу, Уршку Кастелиц. Разговарале смо о уметности, моди, животу и оној посебној светлости коју поједини људи носе у себи.
Пише: Јована Миловановић
Фотографија: Вид Полончич
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању