Старице Обренија и Винка живеле су саме у планинској кућици, са овцама и њивом коју су ручно обрађивале. Редитељка Маја Новаковић, која је са њима одрасла, уместо речи користила је слике како би у филму „А сад се спушта вече“ сачувала, за вечност, живот који нестаје
Две старице проводе своја позна животна доба у усамљеној планинској кући у источној Босни, раде пољопривредне послове, чувају овце и живину и користе древне бајалице како би покориле природу. Дани и ноћи им пролазе без речи. Филм Маје Новаковић „А сад се спушта вече“ приказује монотоност њихове свакодневице у којој је сваки дан исти, а ипак другачији, дивним и промишље-ним кадровима који нас увлаче дубоко у лепоту и суровост живота те две жене. Јунакиње филма Обренија Радић (98) и Винка Радић (70), приказаног на фестивалу „Кустендорф“, биле су удате за мушкарце различитих генерација из исте породице који су отишли на овај или онај начин. Обренијин муж преминуо пре више деценија и она је остала сама, без деце. Винка, која има петоро деце, после смрти свог супруга преузела је бригу о Обренији. Више од њихових судбина редитељки Маји Новаковић (32) у сећање се урезао на-чин живота ових жена. Филм је рођен у истом месту где је рођена и редитељка.– Јесте, то је село Побрђе у општини Братунац, а ова кућа налази се три ки-Старице Обренија и Винка живеле су саме у планинској кућици, са овцама и њивом коју су ручно обрађивале. Редитељка Маја Новаковић, која је са њима одрасла, уместо речи користила је слике како би у филму „А сад се спушта вече“ сачувала, за вечност, живот који нестајелометра изнад села, на брду, између Братунца и Сребренице – каже нам Маја Новаковић. – Тамо сам рођена и одрасла, завршила школу и живела све док 2006. нисам дошла у Бео-град, да студирам историју уметности. Сестре и ја смо одлазиле код Обре-није и Винке у ту кућу, и по цео дан проводиле са њима и чувајући овце. Све што видите у филму, па и више од тога, лично сам радила. Земља ме је научила много чему, можда и више него факултет или историја уметности: научила ме је стрпљењу, разумевању, сагледавању света око себе, примећивању наизглед ситних и неважних ствари. Зато ми је било важно да прикажем земљу која ме је васпитала.
Наставак прочитајте у броју 3184.