Немогуће је само оно што нисте пробали
СУДБИНЕ

Јелена Попадић (26) из Београда је млада списатељица која је рођена са спином бифидом, медицинским стањем које подразумева отворену кичму. Упркос физичким изазовима са којима се суочава, Јелена је својим радом и животом показала огромну снагу и вољу. Њена прича може бити инспирација многима који се боре са сличним околностима, јер је успела да превазиђе здравствене препреке и да изрази свој креативни дух кроз писање. Јеленин научно-фантастични роман „Сазвежђе“ је њен начин да своју стваралачку енергиију преточи у позив и постане пример да је немогуће само оно што никада нисте пробали. Желела сам да је питам како је она пловила кроз живот са озбиљним здравственим проблемом који има, и који јој је наметао бројна ограничења, те одакле је црпела инспирацију за свој први роман,  и баш тако је настао овај разговор за „Илустровану Политику“.

Јелена, када смо почињале интервју рекли сте ми да је највећа прекретница у вашем животу заправо одустајање од факултета?

– Јесте, рекла бих да је моја највећа прекретница била одлука да се испишем са факулетета, информатика је била оно што ме је занимало, али постојале су препреке у мом одласку и доласку на факултет, ја физички због свог здравственог стања нисам могла да то испратим и решила сам да тако урадим. Моја породица тада није имала аутомобил, нисам имала опцију ванредног студирања и једино решење је било да одустанем. Из тадашњег неког лошег стања, очаја, решила сам да седнем и пишем. Тако је све кренуло. Тако сам написала свој роман „Сазвежђе“.

Рођени сте са спином бифидом, да појаснимо читаоцима какав је то здравствени проблем?

Спина бифида је урођени дефект кичме који настаје када се кичмени стуб бебе не затвори у потпуности током развоја у мајчиној утроби. То значи да део кичмене мождине и нерава може остати изложен или слабо заштићен. Облици могу бити тежи и лакши, све зависи од случаја до случаја.

За ваше здравствено стање знало се од рођења, кроз које сте све медицинске процедуре прошли?

– Само тринаест дана по рођењу оперисали су ме, стављен ми је имплант од стране неурохирурга. Још у раном детињству су ме редовно водили на вежбе, да би касније почели да са мном раде физиотерапеути, све до мог пунолетства. То је један посебан однос, ја сам много заволела своје физиотерапеуте, чак и вежбе које сам радила са њима. Оне су се трудиле око мене и то се стварно видело. Постала сам са њима као породица.

Како се сада одвија ваш живот, шта вам представља највећи изазов у свакодневном функционисању, а шта је оно што са уживањем радите?

– Сада, када сам већ одрасла особа већи проблем ми представља сколиоза коју имам, и чињеница да ме леђа често боле, не могу и не бих смела да дуго седим или лежим, не смем да носим ништа тешко и да, потребна ми је често помоћ родитеља када се купам, да просто не бих пала и додатно се повредила. Нисам у колицима, моји мишићи ногу су јаки због вежбања, а помаже и то што носим свакодневно ортозе. Оно што је мени важније јесте да сам по природи ведра особа, не волим да причам о себи на патетичан начин. Возач сам, и врло ме љути када се људи паркирају на места на којима је ознака „за инвалиде“. То сматрам бахатошћу. Осим тога волим да пливам, у мору сте слободни и пливање је као спас за све људе који имају сличан проблем као и ја.

 

Пише: Јована Миловановић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању