Једна суза за златни дан
СУДБИНЕ: БРАНКИЦА РАКОВИЋ

Саговорница „Илустроване Политике“  је муза многим женама. Оне је прате на друштвеним мрежама, пишу јој поруке подршке и траже подршку од ње. А увече, када свет на кратко стане, она пожели само једно: да су сви које воли око ње здрави. Ово је прича Бранкице Раковић, али и сваке жене која је у неком тренутку осетила тежину живота, али и његову бескрајну лепоту.

Када је нека особа, попут вас отворена да говори о многим недаћама које су је сустигле, тешко је поставити питање. Свако делује превише лично и болно. Можда, за почета, како сте данас?

– Почећу од овог – превише лично. Али зар се не повезујемо управо кроз те рањиве делове себе? Кроз пукотине које делимо? Уместо одговора на питање како сам, парафразираћу једну девојку која ме прати и која је рекла да никад није видела да је неко на бољи начин искористио другу шансу коју му је живот дао. Ето, тако сам.

Уредница сте „Лола Магазина“, водите подкаст, друштвено сте ангажована жена. Ипак, најважнија порука лежи у вашој животној причи. Jавно сте говорили о томе да вас је напустила мајка и да је та траума обележила ваше одрастање. Шта је малој Бранкици највише недостајало? Како сте се као девојчица изборили са овом тешком ситуацијом?

– Ко каже да јесам? (смех). Мислим да се с неким тугама у једном тренутку живота просто престанемо борити, него их лепо угостимо, учинимо да им буде што удобније, да нам не ходају превише по данима и ноћима. Тај догађај је у потпуности обележио мене и све што јесам. Више од свега другог што ми је живот сервирао. Некако, чини ми се, и кад дође тај мој златни дан, остаће у дну ока једна суза намењена мојој мајци.

Отишли сте из ратом погођене Босне. Како памтите те дане и шта је тада била искра наде, коју чини ми се свако мора да има како би преживео?

– Била сам врло мала кад смо отишли из Босне, тачније Тузле, где су живели родитељи моје мајке, која је тада то још била. Живље се сећам одласка из Панчева, где сам провела највећи део свог живота, завршила 6. разред основне школе, а онда се десило бомбардовање, густи црни дим изнад Панчева, и татина одлука да идемо у Градишку код баке. Мени, као девојчици у пубертету, ништа није било јасно. Немате ви капацитет да размишљате о искрама. Ви се потпуно претворите у упитнике. Тад је отишла и моја мајка. Врло трауматичан период. Хвала космосу па постаје психотерапеути.

Борба са тумором и то два пута. Тешка борба која захтева од човека и да ментално буде јак. Како сте сазнали за ову опаку болест?

– Мој тумор је био лимфом, 4. фаза у првој епизоди. У Бањалуци су ми рекли да то није ништа. У Београду ми је професор Џодић рекао да је то свашта. Међутим, кад ме је отворио, то није било операбилно, јер је већ предуго било ту. У том тренутку тумор је био свуда. Али у том тренутку ја сам већ била мајка двогодишње девојчице. Тумор није имао никакву шансу. Било је то 2016. године кад сам схватила да нешто није у реду, да на тој страни немам удубљење код кључне кости. Лечила сам се с краћом паузом све до краја 2018. године.

 

Пише: Јована Миловановић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању