И ШВАРЦЕНЕГЕР ОБЈАВИО АУТОБИОГРАФИЈУ
Супарнике треба одувати!

Рођен сам у години глади. Била је 1947. а Аустрија је била под окупацијом Савезника који су победили Хитлеров Трећи Рајх. У мају, два месеца пре него што ћу доћи на свет, у Бечу и Штајерској, провинцији на југу земље, владала је страшна несташица хране. Годинама касније мајка ми је, да би дочарала колико су се она и отац жртвовали за брата и мене, причала  како је ишла пешке од села до села и скупљала по мало путера, шећера или житарица које је успевала да купи или измоли. Понекад би по три дана проводила у потрази за храном. Себи је личила на хрчка.

Село Тал, у близини Граца, где смо живели било је типично штајерско, са пар стотина породица. Средином је пролазио непоплочани главни пут који је неколико километара кривудао горе-доле по брдима обраслим боровом шумом или покривеним ливадама. Британску војску, задужену за нашу област, ретко смо виђали – тек понекад би камион са војницима прошао кроз село. Али, даље на исток, Европу су окупирали Руси и њиховог присуства били смо итекако свесни.

Хладни рат је већ био почео и сви смо били у страху да ће Руси на тенковима упасти у Аустрију коју ће прогутати моћна совјетска империја. Свештеници су у црквама плашили народ причама о томе како Руси убијају децу коју мајке држе у наручју. Наша кућа налазила се на брду, поред пута. У време мог одрастања било је необично видети да више од једног до два аутомобила прођу кроз село у току дана. У близини је био средњовековни замак, католичка црква где нас је мајка водила на недељну мису, канцеларија сеоског управника, сеоска крчма која је била центар друштвеног живота, као и основна школа коју смо похађали мој годину дана старији брат Мајхард и ја.

У мојим најранијим сећањима су мајка Аурелија како пере одећу и отац Густав како лопатом утовара угаљ који нам је пред сваку зиму камион довозио пред кућу. Имао сам тада не више од три године и посебно добро се сећам оца, крупног, атлетски грађеног човека. Брат и ја смо били поносни што нам је отац дозвољавао да му помажемо око угља и у кантама га носимо у подрум. И отац и мајка потичу из радничких породица са севера Аустрије које су углавном биле запослене у производњи челика. Током хаоса који је уследио са крајем рата, отац и мајка су се срели у у граду Мирцушлег, где је она радила на дистрибуцији хране у просторијама градске скупштине.

Била је млада, у раним двадесетим, а већ удовица чији је муж погинуо у рату, осам месеци после венчања. Радећи за деском, приметила је мог оца како прелази улицу. Био је наочити мушкарац у тридесетим годинама коме је добро стајала униформа жандарма. Мајка је била опчињена мушкарцима у униформама и сваког дана  је чекала да угледа овог који јој се допао. Звао се Густав Шварценегер. Чак је сазнала у којим сменама ради како би и она у то време увек била на свом радном месту. Почели су да разговарају кроз отворен прозор у приземљу скупштине града. Она му је давала мало хране кад год би јој се нешто нашло при руци.

 

Приредио Срђан Јокановић